Pređi na sadržaj

Komedija VII/POČINA AT PRVI

Izvor: Викизворник
Komedija VII
Писац: Никола Наљешковић
POČINA AT PRVI



* * *


[AT PRVI]


MATI sjedeći šije ter djevojci govori:
Nu hodi, Maruša.

Djevojka MARUŠA govori:
          Što mi zapovijedaš? 15

MATI:
   Žiti Bog i duša, nu ve mi pravo kaž',
i mislit, čuj, nemoj da će toj znat itkor:
   pođe li taj sin moj u noći kud nadvor?

MARUŠA:
Ne bila žalosna, sve ti ću rijet pravo,
   ma nemoj da on zna, tako t' živ i zdravo! 20
Jer drugo ne će bit, ako toj bude znat,
   neg me će obružit i nos mi obrezat.

MATI:
Tako mi on živo, vik ne će on znati,
   i žimi, moj Dživo, lijep ti ću dar dati:
načas ti naplata i uzmi najbrže 25
   crevje s dva potplata, ke Dživo povrže,
jer ili će taj psihar djetić sad podbiti.
   Još ti će lijepi dar i lijepa čas biti
i da ti četiri kuplice nove dam
   ako me ti smiri što te sad ja pitam. 30

MARUŠA:
Bogme ti jednu noć ne bi još zgriješio
   kad neće na dvor poć, i sinoć je bio.

MATI:
Da kuda prohodi, korta se zatvara.

MARUŠA:
   Drugi put nahodi negli se vam para:
kanavu otvora i opet n'jekako 35
   za sobom zatvara, vrag ti ga zna kako.
I mnokrat još n'jetko š njim dođe ter piju,
   ma bogme ne znam tko, dobru mavasiju.
Skita se do svijeta, a dođe pak k dzori
   kanavom opeta, on ju sam otvori. 40

MATI
Jaoh meni, Maruša, što ve ću žalosna!
   Boju se od muža da sve toj ne uzna.
Na mjestu na tomuj jer bi mu gočula
   oni čas pala tuj, što ti sam, jaoh, čula.
Mnogo ti, jaoh, mati pritrpje i otac. 45
   Nu pođi, Mare, ti ter viđ tamo lonac.

Maruša pođe u ognjište, a mati ostane šijući, utoliko napolju srete se Dživo,
otac od sina i Petar, otac od kćere, koji počina govorit

PETAR:
Bon di, ser Giovani!

DŽIVO:
                  Ser Piero, addio!

PETAR:
   Son mille anni da te sam želio...

DŽIVO:
Bio sam pošao baštine sve obit.

PETAR:
   Da kako s' našao?

DŽIVO:
                  Vina će dosta bit. 50

PETAR:
Nu neka stoji toj, moj miser Giovanni,
   htio ti sam rijet n'ješto majde još od lani,
ali me je bio sram jer ti znaš, svak gleda,
   rekući što ja znam, prođe li besjeda.

DŽIVO:
Nebore ser Piero, tuj ve smo priđeniti, 55
   sve, per Dio vero, u mene moreš ti.

PETAR:
Svak svoje žalosti najposlije razumije
   er zao glas donesti nikomu lasno nije.
U tebe sin jedan i drugo ne imaš,
   koji t' je namuran, a brže ti ne znaš, 60
ter kako dezvijan da od nje ne umije
   ni u noć ni u dan, u nje spi, u nje ije.

DŽIVO:
Ne more biti toj jer ja znam jednu noć
   na mjesec Maro moj iz kuće ne će poć. 65
Ja kortu zaklapam, neće on riječi reć,
   neg vazda mirno sam otide ončas leć.

PETAR:
Afé te ingani.

DŽIVO:
                     Afé non m' inganno.

PETAR:
   Afé, ser Giovani, altri meglio sanno.
A nut ga jednu noć popreži ti sada,
   ter ćeš nać da će poć i kud se pokrada. 70

DŽIVO:
Po n'jekijeh senjalijeh obraz mu toj kaže.

PETAR:
   Ovo t' ja istom rijeh ljubavi cjeć naše.

DŽIVO:
Da što bih sada ja, što me ti svjetuješ?

PETAR:
   Oto ga vjeri tja, ako ć' da miruješ.

DŽIVO:
Bogme to j' najbolje, inako er vijeku 75
   ne pusti svoje volje, neg pođe niz rijeku.

PETAR:
Još ako bi htio.

DŽIVO:
                    Ako bi htio a?

PETAR:
   Da bih ti reć smio, n'jegda mu rekoh ja
ter za kćer za moju, i rijeh mu dat kuću,
   u kojoj ja stoju, i dukat tisuću. 80
Ali mi najprije on reče čudnu stvar,
   odluka da ga nije vjerit se ikadar.

DŽIVO:
I osta na tomuj? Ah sad me svak žali.

PETAR:
   Miser, no, nut me čuj na čem smo ostali.
Kuće mi tej neće, neg hoće sve dukat, 85
   i prosi dvaš veće neg mu ja mogu dat,
na puno hoće tri tisuće imati,
   još ako budeš ti kontenat i mati.

DŽIVO:
Ja veće nego rad, a mati radija,
   ter ako moreš sad, pođ', svrš'te, žiti ja. 90

PETAR:
Ali ja ne imam neg dvije tisuće,
   kad neće da mu dam u ovi kont kuće.

DŽIVO:
Žiti ja, ne gledaj, prilož' mu još trista,
   a ti mu konvit taj ne čini pak ništa.

PETAR:
Ne imam jednu kćer, dvije su za njom još. 95

DŽIVO:
   Da gdi ti je manastijer? lasno tej smirit mož'.
Dosta je od sve tri tu jednu da udaš,
   a dvije spravi ti u dumne da ih daš.

PETAR:
Da me pak proklinju u kami tukuće.

DŽIVO:
   Da bogme ne mož' nju udat s dvije tisuće. 100

PETAR:
Znam, Dživo, er ti mož' u sina sve što hoć'.

DŽIVO:
   Nut mu ti toj prilož', a ja ću pak pomoć,
toj ve znaš jer sade dinari varaju
   i stare i mlade, svi dinar gledaju.

PETAR:
Pođ' na slavu božju, kontent sam i toj dat, 105
   za ljubav ku t' nošu, ništa ne ću gledat,
dvije mu tisuće i trista sve dati
   prije neg prag od kuće bude mi spontati.
Nu bud' mi daj sade prijatelj, svrš' mi toj,
   ne gledaj ti mlade, gleda' ti poso tvoj. 110

DŽIVO:
Ne brin' se, ser Piero, činit ću da s' miran,
   sci, per Dio vero, ne prođu osam dan.
Nu hoć' me puštati, jer ću sad poći tja
   ter mu ću skantati materi sve toj ja.
Utoj će, nut me čuj, na objed i on doć, 115
   ter ćemo oba tuj prionut sa svu moć,
jeda toj sklopimo i jeda Bog nam da
   da se mi smirimo večeras obadva.

PETAR:
A ja ću cić toga na misu poć sada
   ter ću molit Boga da mi tuj milos da. 120
I s Bogom.

DŽIVO:
           A Dio! Ako t' se prigodi
   da bi ga vidio, rec' mu još štogodi.
Poći ću ovdije šavcu se javiti,
   i jeda njega gdje tuj budem viditi.

Ovdi otac ukloni se za jedan čas, kako da u šavca pođe.
U toliko opet mati govori s djevojkom.

MATI:
Maruša, ti gdje si, što tamo stan stavi? 125
   Nebore izl'jezi, trpezu napravi.
Sada će oba doć, vrijeme je na objed,
   neću ih zgledat moć, taki mi dođe jed.
Hraknu se on! Brže pođ', lonac istavi
   ter uzmi najbrže, trpezu napravi. 130

Dođe otac doma, ter mu žena govori.

ŽENA mužu govori:
Dobar si došao! Što ne da meni plaš?
   Gdi ga je vrgao! Para ih pet imaš.

Sagibajući žena plaš, govori udilje:
Nješto si zlovoljan, čudo t' bi toj bilo
   da dođeš jedan dan veselo i milo.

OTAC:
Ostani me se tja jer kad bi ti čula 135
   što sam sad čuo ja, pala bi t' gočula.
Sin nam je dezvijan i k vragu pošao
   ter nam će rasut stan, toga mi je žao.
A nut još ovoj stav' na pamet ter gledaj
   gdi nam će doć francav. Ah, Bože, ti ne daj. 140
 
MATI:
Ja ti sam žalosna od muke tajala,
   djevojka sve toj zna, sve mi je skazala.
I brže djetić taj sve mu toj opravlja,
   nego ga nadvor daj, jer za nas ne valja.
Ter n'jekud svaku noć kanavom izlazi 145
   pak dzorom bude doć, ona ga sve pazi.

OTAC:
Kanavom, je li, a? Čuđah se ja gdi je
   naša mavasija. Bogme ju on pije
i u tej odnosi u koje spi i ije,
   žimi t' se zlo vozi, ja vidim, ino nije. 150

MATI:
Ne bi li mogo ti pasju tuj trabulju
   učinit žigati, pak poslat u Pulju.

OTAC:
Hoć' da se smirimo i da je on miran,
   daj da ga vjerimo kigodi istom dan.

MATI:
Da što je žao meni, što li se ja bolju, 155
   neće da se ženi, neg hoće svoju volju.

OTAC:
Dat ga ću iz kuće i desereditat,
   gdi mu dvije tisuće i trista hoće dat.
Ako se ne vjeri zautra se zavazdan
   za Petrovom kćeri, bogme će iskat stan! 160
Ter bismo trapili sve naše ledine,
   kuće napravili, skrojili haljine.

MATI:
Nemoj ve, Dživo, ne, na zlu š njim ne valja,
   na dobru nego ve taj se stvar napravlja.
Za zlu riječ er bi se uzbio za tvoju, 165
   nut ja ću dat mise n'jeke da se poju,
i činit da pije vodu još od moći
   pak n'ješto da izije što mu će pomoći.
A nudjer ti gledaj gdi mu će trabulja
   omrznut brzo taj kako sve godulja. 170

Korta se otvori.

OTAC:
              On ide, pas jedan.
   Tko je? Hodi gori.

DJEVOJKA TUĐA:
       Ja sam. Dobar vam dan!
Pera vas i Baro drago pozdravljahu,
   tamo je vaš Maro, ter i vas moljahu
da biste još i vi k njim doći hotjeli 175
   jer im su kmeti svi poklone donijeli.
Kozlića imaju, prijesnac i procijepa
   da vas počitaju, bit vam će čas lijepa.
 
DŽIVO ženi govori:
Sad način imamo za onu našu stvar
   govorit mi tamo bolje neg ikadar. 180
Djevojko, pođi ti, čin' da nas čekaju.
 
DJEVOJKA TUĐA:
   Da poću ja rijeti, neka se nadaju.
 
DŽIVO ženi:
Ogrn' se monđinom, poću ja odzgara.
   Nu tamo s načinom rec' sinu što t' para.
 
MATI:
Monđin mi [...] 185



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.