Čovek peva posle rata

Čovek peva posle rata

Ja sam gazio u krvi do kolena,

I nemam više snova.

Sestra mi se prodala

I majci su mi posekli sede kose.

I ja u ovom mutnom moru bluda i kala

Ne tražim plena:

Oh, ja sam željan zraka! I mleka!

I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto?

Brata sam zvao dušmanom kletim,

I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,

I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu

gubavi bakalin grli,

i kako mi s glave raznosi krov; -

i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu

I besno sam ljubio sram.

I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –

Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!

Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena

i preživeo crvene godine klanja,

radi ovog svetog saznanja

što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:

Oh, dajte meni još samo šaku zraka

I malo bele, jutarnje rose –

Ostalo vam na čast!