Čovek velerečiv
| ←Lonac i tendžera | Čovek velerečiv Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Zec i lav→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije i primječanije. |
Ovi dođe s dalekog putovanja u svoj vilajet, pa ne može da se naiskazuje gdi ti on nije bio, šta li ti nije vidio! I ne samo to, nego se počne hvaliti da je i mlogo koješta učinio. „Ostrov Rodos u Arhipelagu, to je ostrov! He, moja braćo, zaludu ste živi kad ostrov Rodos niste vidili! Ko ostrov Rodos nije vidio, niti što zna, niti je vidio! Ja tu dođoh u vreme velikog vašara, gdi se momci uskakuju. A kad ti im ja skočih, — stadoše svi kao izvan sebe, nit se nađe ko bi se usudio sa mnom uskakivati! I ako ne verujete, a vi idite u ostrov Rodos pak pitajte.”
„Odveć nas daleko šilješ,” — odgovori jedan od slišatelja. — „Što ćemo se mi toliko mučiti i dangubiti, kad to može i o manjem arču biti? Skoči da te vidimo, pak eto ti nam ostrov Rodos!”
Ništa ti nije ružnije nego kad ko, ili besposlen ili ako će i s poslom što mu drago, našpacira se po svetu (kaono ti naše prepodobije), pa kad se vratgi, a on hoće da zaguši ljude kazujući i šta jest i šta nije. Velerečiv i velehvaljiv brat ako iz Banata do Pešte ode, kad se vrati, teško onom na koga napadne! Nek sam gleda kako će ga se kurtalisati.
Zaisto (bez hvale), ja po višoj časti volim više slušati nego govoriti, ali bih opet volio u manastiru Krupi s ćuskijom kamenje krčiti, kaono sam i onda kad sam iz Hopova utekao, ili po kamenitoj planini Vučjaku za Jariće vodicu svetiti, nego da mi taki dođe na vrat. Pri ručku ne marim, jer mi ništa nije protivnije nego u vreme žvaćanja govoriti: ko se tu nađe da za me govori, veliki mi hatar čini. A osim toga, po redu razgovor, van da ga je ko pod arendu uzeo. Pritom valja znati da u sadanje vreme ljudi na dela više smatraju negoli na mnogorečije, i ko se je rad od velehvalenija izlečiti, ovo neka mu je vsegda na pameti.
U svakom gradu i varoši (a ne bi zgorega bilo da se i po seli ova naredba učini) da se napravi jedan hospital za siromaš staru i nemoćnu (pravo je da svako mesto svoje bedne prikrmljuje); da se uredi opšta kutija u koju svaki, kad u crkvu dođe, po svom mogućstvu i proizvoleniju da što za siromaš prilaže. No to znam da ne bi dosta bilo. Dakle neka se učini porez na govordžije. Prvo, ko hoće u vreme jela da govori, kad svi drugi jedu, načast mu, — nula. Ko osim jela hoće više da govori nego drugi, neka plati u višerečenu kutiju po forint na mesec. Ko drugima otima reč iz usta, — jedan f. i 30 k. Ko reče: „Jošt ovo poslušajte”, pa kad to svrši, opeta drugo počinje, nek položi u kutiju dva forinta. A ko načne jedno kazivati, pak pre nego to dokonča prelazi u drugo, a iz drugoga u treće i tako dalje, za svaki prelazak nek metne u kutiju po 30 krajcara. A kad se vrati na prvo govorenje, pak ne može da ga nađe, nego nas muči čekajući i veli: „Pomozite mi kazati,” zato nek vrgne u kutiju dva f. i 30 k., zašto se to mučno trpi. Naše žene za svaku novinu što u crkvi jedna drugoj kažu, samo po grošić ako stave u kutiju, biće sila novaca.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|