Herceg Vladislav/20
| ←Osmi prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić PRVI PRIZOR |
Drugi prizor→ |
DEJSTVO TREĆE
Prestolna dvorana u hercegovom dvoru.
PRVI PRIZOR
HERCEG (sam hoda):
Sad se uprav započinje igra,
Koju ćedu potomci pevati
Il’ k’o Omir bojeve pod Trojom,
Il’ k’o Srblji bitku na Kosovu.
(Hoda i ćuti.)
Hoće li mi sreća poslužiti?
Veliko sam delo naumio!
Al’ sreća se hrđi i nedaje,
Već kog snažna volja i namera
Za čim višim nadobičnim vodi.
Ko sve svoje, i ime, i glavu,
I sve drugo, što je srdcu drago,
Za nju rado gubitku izloži,
Tome će se dati zagrliti;
A ko samo gleda da sačuva,
Što mu otac po smrti ostavi,
Il’ u krilo slepi slučaj baci,
Može glavu sto leta nositi,
Može sinu, što ima, predati:
Ali neće sijnut’ međ junaci,
Nit’ će onu sreću prisvojiti,
Koja stare u bogove diza,
Voislava među zvezde stavi,
I Dušana u sunce pretvori.
(Ćuti misleći.)
Imali smo i drugih dušmana,
Jošt silnijih nego što su Turci.
Kakav bješe care Samuilo
Sa junački sa svoji Bugari!
Kakav bija care Vasilije
Što i same potuče Bugare!
Pak i opet oprostiše s’ Srblji
I Bugara i oholih Grka.
I postaše veći i silniji.
(Poćutivši.)
Ne boim se ja turskog oružja,
Nisu Turci, što stari junaci,
Al’ se bojim od srbske nesloge,
Jer nesloga rodi nam Kosovo!
(Digne ruke k nebu.)
Oj Dušane, sunce naše jarko,
Tvoj mi obraz leće oko duše,
Il’ na javi razbirao misli,
Ili noću sladak san snivao:
Ti mi budi sada u pomoći,
Ulij bratske u svakoga misli,
Sačuvaj nas od kosovske slogle,
Duhom tvojim sve Srblje zadahni!
Bolje nam je, da svi izginemo,
Neg da ime tvoje ponizimo!
(Vikne.)
Kneže Sanko!
KNEZ SANKO (uđe).
HERCEG:
Zovi mi knezove!
KNEZ SANKO (iziđe).
|