Pređi na sadržaj

Uspomene. IV. Kod mene su često

Izvor: Викизворник
Uspomene - IV. Kod mene su često
Pisac: Milorad Popović Šapčanin



* * *


USPOMENE

IV


Kod mene su često dolazili đaci,
Pratili me vazda k'o popa čiraci,
Još kad društvu našem pridruži se veče
Tu nas bogme rado i ponoć zateče.

Po neki put jako moja savest tre me
Bogoslovi kad mi odaju zapreme.
Sa svoji šeširi veliki i kruti
I ti farisejski dugački kaputi.

Ne znam kom je dabi to na pamet palo,
Treba bogoslove doterati malo,
Zato neka briju brkove i brade,
Neka se navuku k’o sremačke mlade.

Možete misliti i bez komentara
Kako je ta nošnja nezgrapna i stara,
No zato je čim se zapovest izdala
Oživela — ako j’ nedolikovala.

Jer popovsku struku ko misli obući,
Taj se mora dati makar i istući,
A to zato kad se sad nauči redu,
Biće posle popa u svakom pogledu.

Ma i ne zn’o dobro tipičnoga reda
I nauku što je crkva propoveda,
Za prostotu ipak biće k’o što treba
Našto baš da zvezde ozgo skida s’neba.

Pojanje i škola to biti ne mora,
O svesrdnoj radnji nema razgovora,
Dosta kad se svak’ dan i u crkvu ide,
Tu se u praktici sve nauke vide.

Žalila mi se je bogoslovska braća
Kako škola s njima postupa k’o maća,
Koja svoje dece još imala nije,
Jer sav nauk vešto u mantije krije.

Drugdaš, kad mećava prozore zaveje,
A peć baba neće dobro da zagreje,
Desi s ’ te se društvo iznenada steče
Da prozbori koju, da prekrati veče.

Pa brinuć’ se da nas u ledenoj sobi
Prokletnica zima ne tare i globi,
Porevenimo se — ta revena mala,
Naspe nekoliko vinenih bokala.

Kad te iznenada naspopadnu dani
Magloviti hladni, šala ih sahrani,
Zato ti se ona oko đaka vere,
Da im mlada srca briga ne podere.

Pa sve do ponoći peva se i pije,
Grli se i igra da nam zima nije,
A od prekomernog pušenja duvana
Zamagli se soba k’o turska mehana.

Posle govorimo od Kulina bana,
Pa sve redom amo do današnjeg dana,
Al' je l' koji od nas zazev'o, zadrem'o
Čupnemo ga malo, pa mu se smejemo.

Još ćemo ti cure sve redom obići
Pre neg’ što ćemo se pijani razići,
Al’ je ova ružia, bolje da je slepa,
Blago opet onoj kad je krasia, lepa.

Pa se oprostimo, pevamo, hori se,
Sve padaju sveće što na streji vise,
Sneg puca pod nogom, mir krade samoći:
Tako smo ti zimske provodili noći.


Napomene

  • Ova pesma je prvi put objavljena u zbirci Pesme, 1863 str. 72

Izvori

  • Milorad P. Šapčanin: Celokupna dela, Knjiga prva, strana 75-77. Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milorad Popović Šapčanin, umro 1895, pre 129 godina.