Sudbina jednog razuma/4
| ◄ Позорје 3. | POZORIJE 4. | Позорје 5. ► |
POZORIJE 4.
(ISAJLO I MANOJLO, VRATE SE I PREĐAŠNjI)
MANOJLO: Ej naopako!
ISAJLO: Ej teško meni!
ŠALjIVAC: Šta je, momci?
ISAJLO: Nema. Kako sam jutros namestio sobu, tako i sada stoji, a razuma ni od korova.
ŠALjIVAC: Jesam li vam kazao?
ISAJLO: Ej, teško meni, ne smem mu izići na oči!
MANOJLO (žalostivo): A kako će mene učiti bez razuma?
ŠALjIVAC: Sad gledajte što ćete raditi; ja vam pomoći ne mogu. (Smešeći se otide.)
ISAJLO: Znaš, šta je, Manojlo? da mi ne kazujemo doktoru. On kako je zaboravan, neće ni znati da nema razuma.
MANOJLO: E, kako to govoriš; a da se seti posle nekoliko dana, pa još gore. Bolje da mu kažemo sad. A, može biti, da ga je gdigod sakrio, pak smo se badava uplašili samo.
ISAJLO: I to može biti. Evo ga.
|