Spomenik (D. Vasiljev)
Spomenik
Kroz gustu jutarnju maglu
i bele talase plača
moje srce očajno korača,
jer je duga Noć, a kratki su Dani,
a Oni što su pali
noćas, od mača,
još leže nepokopani.
Za njih nema maslinovog ulja
ni belog platna;
i šta će po smrti palom Robu
odeća bela il' zlatna?
Kroz guste jutarnje magle
i bele talase plača,
moje srce umorno korača
u novembarskoj zimi
koja reže, kao umirući krik -
da pale Robove u svoje tople
odaje primi,
i da im tajno podigne spomenik.
|