Simonida

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne na kamenoj ploči,

Znajući da ga tad ne vidi niko,

Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo

Ni otmeno ti lice, niti usta,

Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,

Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,

U iskićenom mozaik-odelu,

Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,

Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje

Čoveku ipak šalju svetlost svoju,

I čovek vidi sjaj, oblik, i boju

Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,

Na iščađaloj i starinskoj ploči,

Sijaju sada, tužna Simonida, —

Tvoje već davno iskopane oči!