San (Vojislav Ilić)
| San Pisac: Vojislav Ilić |
San
Hladna jesen magle svija
- Poljem zelenim,
Sunce trepti, sunce sija
- Zrakom ledenim.
Na ognjištu plamen liže
- Kamen studeni,
I u kutu slike niže
- Mrtve jeseni.
Hladnom kišom ovlažene
- Ćute ravnice
I ja sklopih umorene
- Svoje zenice.
Snevao sam premaleće,
- Snove šarene,
Bistar potok, šarno cveće,
- Ruže rumene.
Suri orli uzletaju
- Gorskom visinom,
A potoci belaskaju
- Cvetnom dolinom.
Svet izumro. Nikog nema,
- Da me pozdravi,
Kô da celi život drema,
- Život ubavi!
Sanjalački gora bruju,
- A po stranama
Narandža se stidno ruji
- Među granama.
Ja zapitah ukraj mene
- Potok, ružice:
„Gde su ljudi? Gde su žene?
- Kamo dečice?“
A ružice ćeretaju
- S blagim lahorom,
I potoci žuberkaju
- Tajnim žuborom:
„Mesto ljudi, što ih zmija
- Od nas odrodi,
Lepši svet će da zasija,
- Bolji narodi.“
Moju dušu tuga uze
- S takve novosti,
Ali moje behu suze,
- Suze radosti.
A kada je, pun miline,
- Sanak minuo,
Bled, maglovit, sa visine
- Dan je sinuo.
I okisli vrapci mali,
- Puni žagora,
Glasno su se cerekali
- Pored prozora.
februar, 1883
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Celokupna dela, Knjiga I, strana 206-208, Izdanje Sveslovenske knjižare, M. J. Stefanovića i Druga, Beograd, 1922.
|