Protekcija (komedija u pet činova)/59
XIV
MINISTAR, PREĐAŠNjI
MINISTAR (Spaziv Svetislava): S kim imam čast?
SVETISLAV (Klanjajući se): Svetislav Kukić, urednik Narodnog Prijatelja.
MINISTAR: A tako?... (Mane rukom momku te ovaj odlazi) Nisam vas lično poznavao, vi ste od skora urednik toga lista?
SVETISLAV: Da, od skora, dosadanji je urednik osuđen, pa sam ja primio redakciju.
MINISTAR (Sedajući): Izvol’te sedite!
SVETISLAV: Blagodarim, gospodine ministre! (Seda).
MINISTAR (Posle kraće pauze): Hoćete li da u razgovoru budemo kratki i jasni?
SVETISLAV: To bi mi bilo najprijatnije.
MINISTAR: Između mene i vas, mladi gospodine, ma da smo tako udaljeni jedno od drugoga, postoji izvesna veza, postoje... kako da kažem... izvesni osećaji, koji nas gone na ovaj razgovor. Iskreno govoreći, ja se ne radujem što je to tako, ali moja kći hoće da zloupotrebi moju neograničenu ljubav prema njoj i goni me, eto, da sa čovekom koga smatram svojim neprijateljem....
SVETISLAV: Dozvolite, gospodine ministre, da odmah učinim jednu ispravku. Ne razumem na osnovu čega me oglašavate svojim neprijateljem?
MINISTAR: Na osnovu... Narodnog Neprijatelja.
SVETISLAV: List koji vojuje protiv jednog režima...
MINISTAR: I protiv mene lično.
SVETISLAV: Samo u toliko, u koliko ste i vi predstavnik toga režima, ali to ne znači...
MINISTAR: Da, da, da! Razumem ja to kao frazu, ali primenite vi takav odnos na život, pa ćete videti kako to izgleda. Uzmite baš slučaj radi kojega smo se sastali ja i vi.... Eto, primenite teoriju na taj slučaj, pa ćete videti kako to izgleda.
SVETISLAV: Ja ne vidim...
MINISTAR: Ja ću vam reći. Kada bi naš slučaj povoljno rešili, kada bih ja pristao da ugodim osećajima moje kćeri, to bi značilo da bih ja morao primiti pod svoj krov, za svoj sto, svoga neprijatelja.
SVETISLAV: Da, ako vi ostajete pri tome da svoga protivnika nazivate neprijateljem.
MINISTAR: Pa kako se u vašem rečniku zove protivnik krji tako drsko, tako bezočno nasrće na jednoga čoveka?
SVETISLAV: Zove se dobar novinar, ako se ne služi klevetom, a ja to, gospodine ministre, u svojim napisima protivu vas nikad nisam činio.
MINISTAR: Recimo da niste, ali ako sam ja onakav kakvim me vi u svome listu pravite, onda vi, mladiću, ne možete imati nikad ljubavi za mene, a dozvolite — biti muž moje kćeri, jedinoga moga deteta, a nemati ljubavi i za mene ili bar nemati poštovanja....
SVETISLAV: Pardon, gospodine ministre, ja ipak ne mislim tako. Meni moj položaj ni jednoga trenutka ne bi smetao da u vama poštujem oca moje zaručnice, ili, recimo, moje žene, a da ne poštujem političara s kojim se ne slažem. Ili, ako hoćete čak, ja sam kadar da poštujem i političara s kojim se ne slažem, ako je to samo uverenje koje nas rastavlja.
MINISTAR: Mi stariji možda to nismo kadri. Ja ne umem da se izmirim sa takvim položajem, meni to izgleda teorijski ispravan; ali u istini lažan položaj; ja ću te grditi kao ministra, kao političara, a poštovaću te kao čoveka. Napišete u listu: „Vi ste nevaljali, vi ste upropastili ovu zemlju!” Pa onda dođete uveče na večeru i za stolom mi kažete: „Ono sam ja, znate, napisao o vama kao političaru, a vao kao oca poštujem!” E, pa dozvolite da to ne ide!
SVETISLAV: Ja ne vidim kako bi se ti odnosi dali drukče udesiti?
MINISTAR: Ja vidim, i toga radi sam baš i želeo današnji naš sastanak, mislio sam da vam učinim izvesne predloge.
SVETISLAV: Saslušaću ih rado, gospodine ministre.
MINISTAR: Vi ste mlad čovek i nesumnjivo darovit dečko. U državnoj službi, kad bih vam ja bio roditelj, vi bi pravili lepu karijeru, i na taj bi se način odužili ljubavi koju moja kći ima za vas. Na toj bi osnovi mogli da razgovaramo.
SVETISLAV
(Odlučno): Na toj osnovi ne bi mogli ni da počnemo razgovor!
MINISTAR: Pa lepo, kako ste vi drugače mislili? Da ja valjda dam ostavku na ministarski položaj i da me angažujete za saradnika svoga lista?
SVETISLAV (Smešeći se): To ne!
MINISTAR: Nego?
SVETISLAV: Mislio sam, da ćete vi hteti odvojiti pitanje odnosa mojih i vaših i to dvoje ne vezivati jedno za drugo. Mislio sam daleko ćete biti od svakih ponuda koje me unižavaju...
MINISTAR: Oho, vi ste prešli već na krupnije fraze. (Ustane) Mene je moja kći uveravala da vi nju volite tako odano kao što ona vas voli, i ja sam imao sva prava jednoga roditelja da se o njenoj sreći brinem.
SVETISLAV: Vaša vas je gospođica kći uveravala o onome što je sušta istina.
MINISTAR: I vi niste kadri ni njoj da učinite ono što ne bi meni?
SVETISLAV: Ja nisam kadar da učinim tu nepravdu gospođici. Ja nisam rad da gospođicu, koja veruje u stalnost mojih osećaja, uverim o mojoj nestalnosti.. I kamo sreća kada bi baš vi, gospodine ministre, prihvatili čoveka koji neće da je nevaljalac, no što mu nudite da to bude.
MINISTAR: Pokušali smo, ali izgleda da se ne možemo sporazumeti. (Drugii tonom) Ja računam da sam imao posla sa mladim, poštenim čovekom, i da će ovaj razgovor ostati među nama.
SVETISLAV: Molim!
MINISTAR: A, šta velite... Kako da ovaj razgovor saopštim Draginji?
SVETISLAV: Od reči do reči, ona će me razumeti.
MINISTAR: Gle, vi ste još kadri verovati, da bih joj ja drugače, a ne od reči do reči mogao saopštiti. Ali, neka bi stvar bila do kraja na čisto izvedsna, zvaću je ovde i pred vama joj sve kazati, Mislim da je to bolje.
SVETISLAV: Kako god vi nalazite za shodno.
MINISTAR (Kod levih vrata): Draginja, Draginja! A, gle, obešenice jedna! Ti si dakle ovde, kraj vrata? Dakle, i to znaš? Odi, odi ovamo! (Izvede je za ruku).
|