Priznanje Zvezdana Jovanovića

Iz Vikizvornika, slobodne biblioteke
Idi na: navigaciju, pretragu

Ovo je priznanje Zvezdana Jovanovića, izvršioca atentata na Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije, 12. marta 2003. godine.

Izjava je data 7. aprila 2003, a pročitana je na suđenju za ubistvo premijera, pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu, 25. decembra 2003.




Od 1991. godine sam u jedinici za specijalne operacije, pa do kraja 1995. godine odnosno početka 1996. godine kada sam zbog konflikta sa Frankom Simatovićem napustio jedinicu i bio neraspoređen. Ne sećam se tačno koje godine, verovatno 1997. godine bio sam pozvan da obezbeđujem Frenkija Simatovića i Jovicu Stanišića pa sam do pred kraj 1997. godine radio kao njihovo lično obezbeđenje. Posle toga odlazim u Dečane kad je major Saša Jovanović poginuo prebačen sam za pomoćnika komandanta U JSO. Dolaskom Radeta Markovića 1999. godine smenjen sam, a nakon toga angažovan na Tari sa zadatkom da prikupljam rezervni sastav. Sa novim zamenikom komandanta Ćurčića nisam bio u dobrim odnosima jer sam ga znao kao lošeg radnika, a kada je Legija Milorad Luković smenjen pozvao me je Maričić koji me je postavio za pomoćnika komandanta za rezervni sastav. Rukovodeći sastav jedinice čini komandant, pomoćnici za bezbednost, operativne poslove, logistiku i rezervni sastav. U međuvremenu su me zaduživali za ozbiljnije poslove koji zahtevaju iskustvo i sposobnost. Maričića cenim. Dobar je momak ali je u jedinicu došao u nezgodno vreme, jer je Legija još uvek imao upliva u jedinicu samim tim što je on stvorio deo jedinice. Bio je u poziciji da nam pomogne i oko obuke, nabavke i davao nam je literaturu potrebnu za obuku.

Po činu sam major. Oko pobune jedinice ubeđen sam da smo bili izričiti U zahtevu da se ne hapse ljudi ratnici i da se ne vode u Hag, a ja sam bio jedan od zagovornika takve ideje. Ne znam da li je taj slučaj iskorišten za nešto drugo ali mene je hapšenje braće Banovića u kome sam lično učestvovao sa Gumarom Jović Boškom, Encom, Rokijem i Savićem pogodilo i bio sam razočaran zbog toga. Pre zadnjih događanja vezano za Zorana Đinđića nisam učestvovao u likvidacijama, nisam bio ponuđen, a za otmice i slične kriminalne radnje nisam ni znao da ih je počinila kriminalna grupa Dušana Spasojevića. Zorana Đinđića, predsednika Vlade RS likvidirao sam lično. 10 dana pre odlaska na Kopaonik ja sam bio sa Legijom koji me je obavestio da ćemo imati velikih problema za Hagom, što je navodno saznao od nekih ljudi kao i to da će jedinica da bude rasturena uz napomenu da ćemo se videti i čuti. U tim razgovorima Legija Milorad Luković nije bio konkretan samo mi je dao do znanja šta će da se desi. Odnos između Legije i mene je krajnje korektan je se znamo od 1994. godine. Znali smo se samo kroz posao, odnosno ratovanje. Predpostavljam da je Gumar nakon svog postavljelja na mesto komandanta od Legije dobio preporuku da me postavi na mesto pomoćnika komandanta. Mislim da smo između 10. i 12.2.2003. godine otišli na Kopaonik gde sam od Škeneta pozvan telefonom da dođem U Brzeće. Znam da je Cane prvi Legijin čovek, radio je kod njega i u obezbeđenju. Svi znaju pa i Legija da sam jedan od najsposobnijih ljudi u rukovanju oružjem i fizički sam spreman. Kada sam došao U Brzeće Škene mi je rekao da je Legija poslao čoveka da se dogovorimo. Kada sam izašao iz džipa u njega je seo Škene a ja sam seo u drugo vozilo u kojem je bio Kum Luković Mile koga sam poznavao kao Legijinog prijatelja sa nekog rođendana u Zemunu. Luković Mile Kum mi je tada rekao da ga šalje Legija koji traži od mene da nakon što nešto odrade sakrijem neke ljude. Ja sam zahtevao da se čujem sa Legijom. Sutradan me je opet pozvao Škene. Otišao sam u Brzeće gde sam zatekao Dušana Spasojevića i Kuma Lukovića koji su bili u nekom BMV. Rekli su mi da treba hitno da idem u Beograd i da je Legija rekao da povedem i Žmigija Tojagić Željka koji je po mom naređenju pošao u Beograd. Nakon tog dogovora ja se vraćam na Kopaonik, viđam se sa Gumarom i govorim mu da imam problem u Beogradu gde se pojavio neki čovek koji se lažno predstavljao kao Jovanović Zvezdan, da vara ljude, da treba da pronađem tog čoveka i da mi treba Žmigi, Gumar i deo jedinice koji je na obuci ostaju a Žmigi i ja kasniju noć stižemo u Beograd.

Bilo je to dan ili dva pre povratka premijera sa Kopaonika. Telefonom koji mi je dao Dušan Spasojević u kojem je bio ukucan njegov broj, čini mi se marke «Alkatel> pozvao sam Spasojevića nakon čega je po mene i Žmigija došao Kum Luković koji nas je odvezao u stan u Beogradu koji su šifrovano nazvali «desetka» a koji se nalazio u blizini hotela «Hajat» sa Kumom Lukovićem po nas je došao još jedan čovek. Znam lik. Miša se zove. Mislim da su došli Pežoom ili Fijatom. Tamo u tom stanu «desetka» sa nama su bili Kum Luković i Miša. Čini mi se da se preziva Simović koji je nakon toga otišao. Ujutru je došao Spasojević i pričao da moramo da ubijemo Zorana Đinđira. Ja sam insistirao da se prethodno vidim sa Legijom, Spasojević nakon toga odlazi. Opet se vraća i kaže mi da treba da me vozi u stan «trojka» koji se nalazi negde preko puta Sava centra u sklopu onih zgrada ne znam tačno gde. U stanu «trojka» zatekli smo Legiju, tako da smo tu bili Dušan Spasojević, Legija i ja. Legija je bio uporan u tvrdnjama da smo na spisku za Hag on, ja, Rajo Božović, Prica i Žika Ivanović kao i još 15 oficira vojske i policije tako da sledi hapšenje kompletne komande i da zbog toga hitno moramo da krenemo u realizaciju, odnosno da ubijemo Đinđića. Po njegovim rečima prvo je trebalo da se rasformira jedinica krajem aprila ili početkom maja mi da budemo uhapšeni. Mene je sve to pogodilo, bio sam razočaran, pogotovu delom priče da će jedinica biti rasformirana a beretke biti raspoređene po žandarmeriji i ostalim organizacionim jedinicama.

Legija je napomenuo da je policija namerno angažovala čoveka koji se lažno predstavljao kao Jovanović Zvezdan i varao ljude da bi mene diskreditovali. Nismo dugo pričali, Dušan je samo povremeno izlazio i ulazio, ja sam ga shvatio samo kao Legijinog čoveka ne razmišljajući o njegovom ponašanju. Legija je insistirao da Zoran Đinđić iz navedenih razloga mora da bude ubijen da bi na taj način došlo do takvih promena u zemlji, njenoj bezbednosti, da bi se time zaustavili procesi isporučivanja Hagu. JSO ne bi bila raspuštena već iskorištena prema određenom planu i tražio je moje mišljenje. Ja sam mu rekao ako tako mora da bude pristajem. Nije me interesovao nikakav novac niti bih to uradio zbog novca ali zbog interesa jedinice bih.. Tu akciju legija je nazvao «Stop Hagu» govoreći da će to da se zaustavi da će biti lepljene plakate po gradu, ali mislim da nije imao nameru da me iskoristi iako sam veliki protivnik suđenja u Hagu i sebi ne bih mogao da dozvolim da me razvlače svakakve evropske vucibatine. Jesam za suđenje u Srbiji, Srbija je moja zemlja ali u Hag neću. Ne znam, to je bilo dan pre ili jutro na dan povratka Đinđića sa Kopaonika. Oni su već pripremili ubistvo i rečeno mi je da će Spasojevićeva ekipa da mi bude logistika. Slabo poznajem i Spasojevića i njegovu ekipu ali mislim da sam jednom ili dva puta bio u Šilerovoj ulici. Bagzija sam znao od ranije jer sam sa mojim kumom Pregom, nekoliko puta bio u Kotobanji gde je Prego trebao nešto da završi tako da sam viđao Bagzija kojeg sam shvatao kao običnog potrčka. Tu u tom stanu Legija i ja smo definisali akciju koja se svodila na to da se Đinđić ubije zoljama na uzvišenju iz pravca Bubanj potoka prema Beogradu. Ja sam otišao na to mesto. Siguran sam da su oni imali nekog čoveka koji je radio Đinđićevu pratnju još od Kopaonika.

Pre odlaska na to uzvišenje odakle je trebalo da se puca otišao sam u stan «desetka» i naredio Žmigiju koji me je uvek slepo slušao, da treba da se ubije Zoran Đinđić. Dogovor prilikom tog pokušaja je bio da nema nikakvog zvanja telefonom. Plan je bio da sa dva pripremljena kamiona ljudi na auto putu blokiraju, odnosno uspore kolonu da bi smo mi mogli da pucamo zoljama: To mesto je na brdu pri samom kraju uzvišenja. Žmigi i ja smo trebali da pucamo zoljama a Kum Luković i još jedan, ne znam koji, niti mi je bilo važno u tom momentu su trebali da budu automatičari, odnosno da pucaju automatskim puškama u slučaju da nam zapreti neka opasnost. Međutim, javljeno je da je u prvom džipu Zoran Đinđić, u drugom pratnja, u trećem džipu žena i deca Zorana Đinđića i to je bio razlog da insistiram da se odustane od ovakve akcije. Tada nisam video zolje, ali kasnije kada sam ih video neke od njih su bile još uvek u celofanu. Ne znam gde su nabavljene. Kada sam čuo da su žena i deca u trećem džipu odustali smo od akcije a ja sam samo pogledom propratio kolonu koja je bila bez kontra pratnje. Qbezbeđenje je bilo loše organizovano u šta nisam mogao da verujem. Mi se povlačimo inače ka tom mestu, uzvišenju. Mene je dovezao Duća a Žmigi je bio sa Kumom Lukovićem u kolima. Kada smo se vraćali nazad Kum Luković je propratio Đinđićev auto do grada, bilo je više ljudi u pratnji. Mislim tri automobila i dva kamiona. Imali su i dva vozača sa vozilima koji su bili locirani pre planiranog mesta za bokadu, bliže Beogradu. Tako da je bio omogućen pokret na Beograd.

Vraćamo se u stan «desetka» tražio sam da se vidim sa Legijom. Dva dana nakon dolaska U stan vratio sam Žmigija nazad na Kopaonik. Žmigi se ne znam kad, opet vratio. Ja sam ostao u stanu «desetka» do sledećeg pokušaja. U taj stan su povremeno dolazili Aca, Miša, Bagzi, Kum Luković i Sretko. Onu Ljilju o kojoj stalno pričaju nikad nisam video. U stan je dolazio i Dule Krsmanović i Dušan Spasojević a Jurišića sam tek kasnije video, ne znam kada. Čini mi se kod parking mesta u onoj ulici gde se nalazi ona zgrada odakle sam pucao u Đinđića. Vladu Budalu viđam prvi put na auto putu u gradu od ovog drugog pokušaja. Onog Đuru sam video samo kada me je vozio iz stana do Komande a Nina viđam pri atentatu. Dogovaramo se za auto put, oni su gledali, davali predoge. Mesto je bilo idealno. Uzvišica na platou. Zaravan, bio je snežić ostali su tragovi nije trebalo da se puca sa mosta, onog prelaza već sa platoa. Svi smo bili spremni. Zolje su u kolima koje su bile u garažama u nekim dugačkim garažama i video sam taj sivi auto, nosio sam rukavice i gledao zolje. Neke su bile još neraspakovane. Skinuo sam te celofane. Dogovorili smo se da idemo malim vozilima. Čini mi se neki Pežoi i Punta. Auta će biti parkirana na platou u neposrednoj blizini mesta odakle smo planirali da pucamo. Između pokušaja kod Bubanj Potoka i ovog drugog pokušaja na auto putu je prošlo 3 do 4 dana. Nisam siguran niti sam vodio računa o tome ali mislim da sam u međuvremenu išao jednom i na Kopaonik. Siguran sam da ih je neko obaveštavao o svakom pokretu Đinđića a ja sam kontaktirao samo sa Kumom Lukovićem koji je nešto trezveniji od ostalih pripadnika grupe. Iz zolja sa tog platoa, u neposrednoj blizini novo izgrađene sportske hale trebali smo da gađamo ja i Žmigi a Kum Luković i Cpećko su bili automatičari a na samom mestu planiranog pucanja bila su dva vozača u kolima. Dva kamiona su bila spremna. To jutro, odnosno prethodne večeri u stanu «desetka» bili smo ja Žmigi, Luković a jedan mladić je donosio hranu. Priprema je bila već obavljena. Kum Luković je pozvan telefonom i kaže mi da akcija počinje sutra.

Pre akcije mi smo se vozikali kolima po kraju. U jednim kolima smo bili Kum Luković i ja a u drugim Sretko i Žmigi. Moj i Kumov auto je vozio Aca ali nisam siguran. Bila su to dva mala auta. U svakom autu su bile po tri zolje i jedan automat. Neko javlja Kumu Lukoviću telefonom. Dolazimo na mesto pucanja. Ja vidim saobraćajnu gužvu, to bi bio masakr. Gledam kolona Ćinđića prolazi. Čuje se škripa. Bagzijev kamion staje jer mu se preprečilo neko auto. Propada akcija a mi u kola vraćamo torbe. Mislim da nas niko nije zapazio. Odlazimo u te garaže a zolje ostaju u kolima. Ja, Žmigi, Kum Luković i Sretko odlazimo u stan «deset». Insistiram da dođe Legija jer se nisam složio sa ovakvim planom zbog bezpotrebnih žrtava. Legija dolazi posle podne u stanu je i Spasojević. Kum Luković, Mišo, Sretko i Legija i Žmigi. Duća stalno priča telefonom, ne znam s kim ali stalno spominje Bagzija. Ja i Legija smo razgovarali. U jednom momentu Legija i ja smo se složili da idemo jedan na jedan snajperom, jer je to mnogo bolje zbog žrtava. Insistirao sam na lokaciji daljine 200 do 250 metara obećavši Legiji da mogu to da zvršim jednim metkom. Deset dana ne idem kući. Svako jutro idem u Salje Živanović u komandu JSO. Spavam u svom stanu. Ovi traže bolju lokaciju. Svi su u nekim svojim filmovima pominju opet zolje a ja naglašavam da zolje ne dolaze U obzir. Svaki dan me zovu da pogledam neko novo mesto koje su izabrali za pucanje. Prvo mesto je bilo na nekom unutrašnjem parkingu nekog Saveznog ministarstva u blizini zadlje pozicije pucanja ali to mesto nije bilo dobro. Nakon toga su govorili da Ćinđić ide na Kalemegdan. Pomiljali su neku Čumićevu, znali su kuda se kreće. Nakon toga su izabrali neku lokaciju kod neke babe gore u nekom stanu. Lokacija je bila idealna. Jednom smo bili ispred Savezne Skupštine gde je bila idealna pozicija za pucanje iz kola. Bili smo u nekom zatamljenom Pasatu ali da sam pucao ubio bih nekog novinara. Ja odustajem. Sa mnom je bio Aca. Mislim da na tom prvom zasedalju u Saveznoj Skupštini nije bio Ćinđić. Što se tiče samog atentata pušku su doneli Duća ili Legija. Nisam siguran da je iz jedinice. Probao sam je, odnosno upucao na 200 metara na Fruškoj Gori. Znam koje je to mesto na Iriškom vencu pa neka staza, tu sam bio sa Kumom Lukovićem na upucavalju. Išli smo «BMV»-om. Ne znam tačno kada. Prvi put mi je Duća doneo pušku 22 magnum malokalibarsku koja je bila za kraće distance, a doneli su je u stan desetka. Odbio sam tu PUŠKU. Ova iz koje je pucano bila je odlično upucana. Ne znam ko je to uradio. Kada sam je proverio na Iriškom vencu bio sam zadovoljan. Možda su neki ljudi čuli pucanj, ali nisam siguran. Bagzija nisam nakon događaja kod dvorane Limes više viđao ili možda jesam jednom.

Puška iz koje sam pucao u Zorana Ćinđića je dobra. U okvir staje 25 metaka a u crnoj torbi je bilo još dva pakovanja «Vinčester 308»: Ja sam odabrao klasično šiljato zrno 308 Vinčester. To je najuobičajenija municija. Oni nakon neuspelog pokušaja kod Savezne skupštine i dalje traže pogodno mesto za pucanje. Svi učestvuju u traženju. Kada su pronašli mesto to je suprotna pozicija od mesta sa kojeg sam pucao. Kada sam išao da pogledam to mesto u stanu su bili Niko i Dule Krsmanović. To je krov zgrade koji gleda na sam ulaz. Mene je za to mesto obavestio Kum Luković. Jednom nam baba nije otvorila vrata, a posle idu Nino i Dule Krsmanović. Ja kada dolazim daljinu merim meračem daljine koji mi je tada bio u službenom autu a kojeg sam vratio u jedinicu ili komandu nisam siguran. Možda sam ga vratio šefu snajperskog tima. Taj merač je dugo kod mene bio. Mesto sa krova terase kod babe bilo je idealno. Tačno 230 metara. Videla me je baba. Imao sam jaknu i kačket. Ne znam koji kačket. Ja nikada nisam nosio kombinezon. Imao sam crnu jaknu, farmerke i cipele a nisam nosio naočare sem kada sam ulazio. Babi sam se predstavio kao šef. Zadržao sam se 2 do 3 minuta. Mali Dušan i Nino su zagovarali babu dok sam ja merio a kada sam video koja je daljina otišao sam. Međutim, kada smo trebali da se lociramo na tu poziciju neko je rekao da se mnogo raspituju stanari u vezi te kablovske televizije tako da smo odustali od toga mesta. Taj daljinomer je marke «bušnel 1 000». Drugu lokaciju odakle sam i pucao pronalaze Nino i još neko. Nisam siguran. Zvali su me. Na ulazu je bio portir, Nino i Aca su nosili kablove i kese sa farbom. Ušli smo bez problema. Mislim da je farba ostala gore. Stelitski tanjir koji su nosili u stan kod babe ovog puta nisu nosili. Tu sam video da je zaista idealno mesto. Čekali smo tri dana. Dođemo oko 10 sati ujutro i tu budemo do dva tri sata po podne. Niko nije u tu prostoriju ulazio.

Čekamo javljanje Kuma Lukovića svi ostali su u pratnji. Mene voze Pasatom. Vozač je Vlada Budala. Pored mene su bili Aca i Nino. Imali smo stalno parkiran automobil koji je čuvao parking mesto a vozio ga je Jure. Kada mi dođemo kolima Jurišić skloni svoj auto, Nino plati parking, ode gore do te prostorije i ako ne zove mi idemo. Aca je nosio pušku u crnoj torbi i U nekoj kesi alat. Posle tih par odlazaka na to mesto mi idemo u stan «trojka». Legiju sam video još par puta ali vrlo kratko. On mi govori da je sve već pripremljeno. Sećam se da mi je čak govorio i pre odlaska Šešelja u Hag da će ovaj morati da ide tamo. Vlada budala ostaje u kolima. Dole su Kum Luković i ovi na obezbeđenju, verovatno sa Sretkom. Nisam siguran gde su ostali. Telefon za vezu je bio kod Ace a javljali su Miša i Kum Luković. Dole su već. bili parkirani automobili. Prozor je otvoren i stavljeno je šareno ćebe tamnije boje. Ne znam ko je doneo to ćebe. Ja sam sedeo u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli samo sam ja pušio i cigarete gasio u nekoj kutiji koju sam držao u džepu. Možda mi je ispao jedan pikavac. Pušio sam «Davidov». To je neka prostorija na prvom ili drugom spratu. Mi samo uđemo i zatvorimo vrata. Na tom spratu imaju i jedna ili dve kancelarije. Čuju se glasovi. Puška je izvađena, naslonjena pored mene i ne vidi se ako neko uđe. Aci javljaju da Ćinđić stiže. Ja sedam na stolicu, ne mogu me videti. Cev samo malo viri. Dolazi kolona. Zaustavlja se Đinđićev auto a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kadĆinđić dolazi blizu ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put. Ne znam kako je povređen taj momak. Prvi pogodak je siguran. Nije mi bila namera da pogodim tog momka, moguće da je ušao u putanju drugog metka. Nisam imao vremena da gađam Đinđićevu glavu jer je vrlo kratko bio otkriven. Nakon pucanja, ne znam gde je pala čaura ali sam tražio da Aca i Nino zapale stan odnosno prostoriju. Krećem ka vratima, dajem pušku Aci, vadim pištolj i prilikom izlaska vidim portira i neku ženu. Da li im je bilo jasno da smo pucali ili ih je zbunilo naše istrčavanje.

Ja sam u ruci imao pištolj, crnu kapu i crnu jaknu. Ta jakna je ostala u stanu u ulici Vojvode Stepe gore visoko ne znam koji broj. Njih dvojica su imali čini mi se smeđe perike i naočare koje su imitacija naočara za vid. Užurbano smo izašli napolje. Ne znam ko je nosio pušku a ko torbu. Mislim da je onaj bradonja Nino isto imao pištolj. Vlada budala je već upalio auto i tim auto m odlazimo prema Brankovom mostu. Negde na sredini mosta bilo je češanje kolima. Nismo vozili prebrzo. Pošto smo se vozili pasatom karavan puška je ubačena verovatno u gepek. Kada smo došli do garaže ja sam iz garaže izašao peške i seo kod Kuma Lukovića i Ka.tiinića u auto, nakon čega odlazimo u neki stan iznad autokomande, to Je ona široka ulica verovatno Vojvode Stepe gore visoko. U stanu nema nikoga. Ne znam gde su ostali posle toga. Mi ostajemo u stanu. Niko ne zove. Ja se tu kupam. Ujutru dolazi Đura, to je onaj što je nabavljao stanove. Meni ostaje ta crna jakna u kojoj sam bio kada sam pucao a koju mi je dao Kum Luković. Đura me vozi do komande.Sretko Kalinić i Kum Luković ostaju u stanu. Đura me povezao između 9 i 10 sati nekim manjim tamnim autom ali je bila gužva. Okrećemo se i spuštamo prema hipodromu a onda na Senjak. Malo dalje od autokomande ja izlazim iz kola i peške odlazim u komandu. Gumaru kažem da sam bio zauzet a on me ništa ne pita. Dogovaramo se da uveče idemo u Kulu. Nisam siguran možda čak i sledećeg dana. Iz Kule jedno veče idem da vidim ženu i poljubim decu. Žmigija sam video u Kuli ali ništa nismo komentarisali. Imao sam osećaj da će sve biti otkriveno. Kada sam pozvan da dođem u MUP sve mi je bilo jasno. Ni sa kim se za to vreme iz ove Dušanove grupe nisam čuo, niko od njih nije dolazio. Za ovo što sam učinio za likvidaciju Đinđića nije mi obećana nikakva materijalna korist. Ja za novac to nikad i ne bih učinio. Ja nisam kriminalac. Napominjem da za ovo što sam učinio niko iz jedinice i komande nije znao niti je bio umešan sem Žmigija koji je po mom izričitom naređenju učestvovao u tome. Ovo ubistvo je za mene političko jer sam smatrao da će se time sprečiti dalje slanje ratnika istinskih patriota za Hag, da će se sprečiti rasturanje JSO-a i Srbije a zbog toga što je Hag po mom mišljenju jedna od najvećih sramota istorije Srbije.