Predrag i Nenad

Rani majka dva nejaka sina,
U zlo doba u gladne godine,
Na preslicu i desnicu ruku.
Lepa im je imena nadela:
Jednom Predrag, a drugom Nenade.
Predrag majci do konja doraste,
A do konja, i do bojna koplja,
Pak odbeže svoju staru majku
I pribeže gori u ajduke.

Osta majka raneći Nenada,
Nenad braca ni zaznao nije.
I Nenad je majci dorastao
A do konja i do bojna koplja,
Pak odbeže svoju staru majku,
I pribeže gori u ajduke,
Ajdukova tri godine dana.
On je junak mudar i razuman,
I srećan je svuda na mejdanu;
Učini ga družba starešinom,
Starešova tri godine dana.
Al' se mlađan zaželio majke,
Družbini je braći besedio:
Oj družbino, moja braćo draga!
Ja sam vam se zaželio majke,
Ajte, braćo, da delimo blago,
Da idemo svaki svojoj majci.

Družbina ga rado poslušala.
Kako koji izasipa blago,
Taj se njemu i zaklinje teško:
Koji bracem, a koji sestricom;
A kad Nenad svoj' izasu blago,
Družbini je braći besedio:
Oj družbino, moja braćo draga!
Brata nemam, a sestrice nemam,
Već: tako mi Boga jedinoga!
Desnica mi ne usala ruka
Dobru konju griva ne opala!
I britka mi sablja ne rđala!
Ni u mene više nema blaga.
Kad su tako podelili blago,
Nenad sede na dobra konjica,
Pak se diže svojoj staroj majci
Lepo ga je dočekala majka,
Pred njeg' nosi slatku đakoniju.
Kad su bili seli za večeru,
Nenad majci tijo besedio:
Oj starice, moja mila majko!
Da mi nije od ljudi sramote,
Da mi nije od Boga greote,
Ne bi rek'o, da si moja majka:
Zašt' mi nisi braca porodila,
Jali braca, jali milu seju?
Kad sam bio s društvom na deobi,
Svaki mi se zaklinjaše teško:
koji bracem, a koji sestricom,
A ja, majko, sobom i oružjem,
I dobrijem konjem ispod sebe.

Stara mu se nasmejala majka:
Ne budali, mlađani Nenade!
Ja sam tebi braca porodila,
Predragoga tvog brata rođenog,
I juče sam za njeg' razabrala!
Da s' naodi i da ajdukuje
U zelenoj gori Garevici,
Pred četom je junak arambaša.
Besedi joj mlađani Nenade:
Oj starice, moja mila majko!
Pokroj na me sve novo odelo,
Sve zeleno od čoe zelene,
A okratko s goricom Jednako,
Da je idem braca da potražim,
Da me živa moja želja mine.
Besedi mu stara mila majka:
Ne budali, mlađani Nenade!
Jer ćeš ludo izgubiti glavu.
Ali Nenad majke ne slušaše,
Već on čini, što je njemu drago:
On pokroji na sebe odelo,
Sve zeleno od čoe zelene,
A okratko s goricom jednako,
Pak usede na dobra konjica,
I diže se braca da potraži,
Da ga živa želja mimoiđe.
Nigdi svoga on ne pušta glasa,
Niti pljunu, ni na konja viknu;
A kad dođe gori Garevici,
Kliče Nenad, kako soko sivi:
Garevice, zelena gorice!
Ne raniš li u sebi junaka,
Predragoga mog brata rođena?
Ne raniš li u sebi junaka,
koji bi me s bracem sastavio?
Predrag sedi pod jelom zelenom,
Predrag sedi, pije rujno vino;
Kad sasluš'o Nenadova glasa,
Družbini je braći besedio:
Oj družbino, moja braćo draga!
Ispadnite na drum za busiju,
Dočekajte neznana deliju,
Nit' ga bijte, niti ga globite,
Već ga živa meni dovedite:
Otkudgod je, on Je roda moga.
Ustalo je trideset momaka,
Na tri mesta sve po deset stalo.

Kad na prvi deset naišao,
Nitko ne sme pred njeg' da iziđe,
Da iziđe, da konja privati,
Već ga staše strelom strijeljati.
Besedi im mlađani Nenade:
Ne streljajte, braćo iz gorice,
Ne bila vas vašeg brata želja,
Kako mene i brata mojega!
Što me tužan ovud poteralo!
Oni njega propustiše s mirom.
Kad na drugi deset naišao,
I oni ga strelom strijeljaše,
I njima je Nenad besedio:
Ne streljajte, braćo iz gorice,
Ne bila vas vašeg brata želja,
Kano mene i brata mojega!
Što me tužan ovud poteralo!
I oni ga propustiše s mirom.
Kad na treći deset naišao,
I oni ga strelom strijeljaše,
Rasrdi se mlađani Nenade,
Pak udari na triest junaka:
Prvi deset sabljom posekao,
Drugi deset konjem pogazio,
Treći s' deset po gori razbeže,
Koje k gori, koje k vodi ladnoj
Glas dopade Predragom junaku:
Zle ga seo, Predrag arambaša!
Dođe tebi neznana delija,
Iseče ti po gori družbinu.
Predrag skoči na noge lagane,
Pak uzima luke i strijele,
Pak izlazi na drum na busiju,
Pak zaseda za jelu zelenu,
Skida njega strelom sa konjica
Na zlo ga je mesto udario,
Na zlo mesto, u srce junačko.
Vrisnu Nenad, kako soko sivi,
Vrišteći se po konju povija:
J'o junače, iz gore zelene!
Živa tebe, brate, Bog ubio!
Desnica ti usanula ruka,
Iz koje si strele ispustio!
I desno ti oko iskočilo,
S kojim si me, more, namotrio!
Još te tvoga brata želja bila,
Kano mene i brata mojega!
Što me tužan ovud poteralo,
Naopako a po moju glavu!
Kad je Predrag reči saslušao,
Iza jele njega zapituje:
Tko si junak, i čijeg si roda?
Ranjen Nenad njemu odgovara:
Što me, more, ti za roda pitaš?
Od mene se oženiti nećeš;
Ja sam junak mlađani Nenade,
Imam staru samoranu majku,
I jednoga brata rođenoga,
Predragoga mog brata rođena,
Pak se digo da njega potražim,
Da me živa moja želja mine,
Naopako a po moju glavu!
Kad je Predrag reči razabrao,
Od stra ljuta strele ispustio,
Pak pritrča ranjenu junaku,
Skida njega s konja na travicu:
Ta ti li si, moj brate Nenade!
Ja sam Predrag tvoj bratac rođeni
Možeš li mi rane preboleti?
Da poderem tanane košulje,
Da te vidam i da te zavijam.
Ranjen Nenad njemu odgovara:
Ta ti li si, moj brate rođeni!
Vala Bogu, kad sam te video,
Te me živa moja želja minu;
Ne mogu ti rane preboleti,
Već ti prosta moja krvca bila!
To izusti, pa dušicu pusti.
Nad njim Predrag jade jadikuje:
J'o Nenade, moje jarko sunce!
Rano li mi ti beše izišlo,
Pa mi tako rano ti zasede!
Moj bosiljče iz zelene bašče!
Rano ti mi beše procvatio,
Pa mi tako rano ti uvenu!
Pa potrže nože od pojasa,
Te udara sebe u srdašce,
Mrtav pade pokraj braca svoga.