Posle večere

Posle večere

»Komšija Stamenko, je l' kod kuće Stana?
Nema je. Dabome. E, molim vas lepo,
Koje je to doba, a nje kući nema! —
Ne vidim je već šest-sedam dana!

Molim vas, izvin'te, što sam...« »»Ništa, molim.«« 
»Znate, nepozvata, dockan je i veče...« 
»»Ta molim vas...«« »Nego nije ovde Stana.
De, ispričajte mi, ja te stvari volim...

Ta ona je kriva, to sam ja već znala.
E, vidite. S Tomom? Ta šta govorite?
S njime se slepila. Lažov jedan, podlac!
Ne bih na po hvata blizu njega stala...

Pravo ste imali. Sad ga ona hrani.
Lenština. Neka je. Ovaj... gde sam stala?
Tek uz reč... Nemojte misliti što treće...
Htedoh, ovaj, reći idu blagi dani —

Pa sedite bliže, šta ste povukli?
Ovaj... libade mi jedno novo treba,
Pa znate li ko bi jevtino mi šio?...
Sedite tu bliže. Ta nismo se tukli!

Dobro ste zadrigli... Pa kako bez žene?
Prsnuće vam bogme obrazi od zdravlja...
Pa vi tako samac. Teška je samoća,
Od nje niko više ne pati od mene.«

»»Da vam urok nije, i vas zdravlje služi.«« 
»Ta jadno mi zdravlje — sve mi nešto smeta:
Sama, uvek sama, pa mi već dodija...« 
»»Jest', samoća mene, čoveka, rastuži.««

»Kako da ne, priko. A ja, bože slatki,
Već godina dana. Teško je bez muža.« 
»»Razumem vas, prijo, sad vas tek razumem.
Što reč i vekovi u društvu su kratki.««

»Jao, baš što kažu! Nego na sokaku
Ima razna sveta: da ugasim sveću?« 
»»Pa možete, prijo, i zatvor'te vrata.
Duša se božanski razliva u mraku.««

(Bez datuma)