Na brodu
|
| Na brodu Pisac: Veljko Petrović |
Petoro sedimo na krovu od broda,
Zgureni, sumorni, zlovoljni i mračni.
Zapljuskuje, šumi, penuša se voda;
Kikoću oblaci, prolećni, prozračni.
Petoro sedimo: jedna seda dama,
Sa sleđenim bolom k’o drevna Meduza,
I jedna devojka, s tananim usnama,
Upalih prsiju i usahlih suza.
A kraj njih, ćuteći, blenusmo u ništa
Nas tri mlada starca uvelih obraza,
Kao otkinuti cvetovi s grobišta,
Umornih pogleda, tupih, bez izraza.
...Kad ukroči ona, gizdava i gorda!
U crvenom ruhu i s crvenim štitom,
Titrao se vetrić po telu joj, vitom
Što se lelujaše k’o igra akorda.
U ružičnom senu, kupala je lice
I pustila da je žudno sunce ljubi;
A kroz žedne, sočne i drske usnice
Uporni i beli blistali su zubi.
U svoj svojoj pompi k’o carica, neka,
Svesna svoje moći, ponosna i hola,
K’o dočaran sanak vremena, daleka,
Stala je po sredi našeg tmurnog kola.
I k’o da nam žića sva gorčina nesta,
Utrnuše stare i goruće zlosti,
I mi, uzbuđeno, prignusmo se s mesta
Blagujuć’ u njenoj raskošnoj mladosti…
A kad ona ode, mi, još dugo, potom,
Gledasmo za njome sa krova od broda,
Zaslepljeni njenom zanosnom lepotom
I muzikom, strasnom, njenog gipkog hoda.
...Ali pljuska dalje, penuša se voda,
Kikoću oblaci, prolećni, prozračni,
A mi ostadosmo na krovu od broda
I opet zgureni, zlovoljni i mračni.
Izvor[uredi]
- Gavrilović Zoran, Antologija srpskog ljubavnog pesništva, „Rad“ Beograd, 1967, str 155-156
|