Pređi na sadržaj

Moja zemlja desno ili levo

Izvor: Викизворник
Moja zemlja desno ili levo
Pisac: Džordž Orvel


Suprotno popularnom verovanju, prošlost nije bila bogatija od sadašnjosti. Ako se tako čini, to je zato što kada pogledate unazad, stvari koje su se dešavale godinama razdvojene su teleskopirane zajedno, i zato što vrlo malo vaših uspomena dolazi do vas zaista nevinih. Umnogome zbog knjiga, filmova i sećanja između kojih je rat 1914-18 trebalo da ima neki ogroman, epski kvalitet koji sadašnjem nedostaje.

Ali ako ste bili živi tokom tog rata, i ako odvojite svoja prava sećanja od njihovih kasnijih akrecija, otkrićete da vas obično nisu veliki događaji uzburkali u to vreme. Ne verujem da je bitka na Marni, na primer, za širu javnost imala onaj melodramatični kvalitet koji joj je kasnije dat. Ne sećam se da sam ikada čuo frazu „Bitka na Marni“ sve do godina kasnije. Bilo je samo to što su Nemci bili dvadeset dve milje od Pariza — i to je svakako bilo dovoljno zastrašujuće, posle priča o belgijskim zverstvima — a onda su se iz nekog razloga vratili. Imao sam jedanaest godina kada je počeo rat. Ako iskreno sredim svoja sećanja i zanemarim ono što sam naučio od tada, moram priznati da me ništa u celom ratu nije toliko ganulo kao gubitak Titanika nekoliko godina ranije. Ova relativno sitna katastrofa šokirala je ceo svet, a šok još uvek nije sasvim utihnuo. Sećam se strašnih, detaljnih izveštaja koji su se čitali za doručkom (u to vreme bila je uobičajena navika čitati novine naglas), i sećam se da me je u celoj dugačkoj listi užasa najviše impresionirala ta na kraju, Titanik se iznenada podigao i potonuo pramac u prvom redu, tako da su ljudi koji su se držali krme bili podignuti ne manje od tri stotine stopa u vazduh pre nego što su uronili u provaliju. To mi je dalo osećaj potonuća u stomaku koji još uvek mogu samo da osetim. Ništa mi u ratu nikada nije dalo takvu senzaciju.

Od izbijanja rata imam tri živa sećanja na koja, pošto su sitna i nebitna, ne utiče ništa što je kasnije došlo. Jedan je crtani film „Nemački car“ (verujem da je omraženo ime „Kajzer“ popularizovano tek nešto kasnije) koji se pojavio poslednjih dana jula. Ljudi su bili blago šokirani ovim momkom iz kraljevske porodice („Ali on je tako zgodan čovek, zaista!“) iako smo bili na ivici rata. Drugi je iz vremena kada je vojska otela sve konje u našem seoskom gradu, a kočijaš se rasplakao na pijaci kada su mu oduzeli konja, koji je godinama radio za njega. A druga je rulja mladića na železničkoj stanici, koja se bori za večernjim novinama koje su upravo stigle londonskim vozom. I sećam se gomile papira zelene boje (neki od njih su tada još uvek bili zeleni), visokih okovratnika, uskih pantalona i kuglaša, mnogo bolje nego što mogu da se setim imena strašnih bitaka koje su već besnele na francuskoj granici.

Od srednjih godina rata, sećam se uglavnom četvrtastih ramena, izbočenih listova i zveckavih mamza artiljeraca, čiju sam uniformu mnogo više voleo od pešadijske. Što se tiče završnog perioda, ako tražite da iskreno kažem šta je moje glavno sećanje, moram da odgovorim jednostavno — margarin. To je primer užasne sebičnosti dece da je do 1917. rat skoro prestao da nas pogađa, osim kroz stomak. U školskoj biblioteci ogromna mapa Zapadnog fronta bila je zakačena na štafelaj, sa crvenim svilenim koncem koji je prolazio na cik-cak iglama za crtanje. Povremeno se konac pomerao pola inča na ovaj ili onaj način, svaki pokret je značio piramidu leševa. Nisam obraćao pažnju. Bio sam u školi među dečacima koji su bili iznad prosečnog nivoa inteligencije, a ipak se ne sećam da nam se jedan veliki događaj tog vremena ukazao u svom pravom značaju. Ruska revolucija, na primer, nije ostavila nikakav utisak, osim na nekolicinu čiji su roditelji slučajno imali novac uložen u Rusiju. Među vrlo mladima pacifistička reakcija je nastupila mnogo pre završetka rata. Da budete opušteni koliko ste se usudili na O.T.C. parade, a ne zanimanje za rat smatralo se znakom prosvećenosti. Mladi oficiri koji su se vratili, prekaljeni svojim strašnim iskustvom i zgroženi odnosom mlađe generacije kojoj ovo iskustvo ništa nije značilo, držali su nam lekcije za našu mekoću. Naravno, oni nisu mogli da iznesu nijedan argument koji bismo mogli da razumemo. Mogli su samo da laju na vas da je rat „dobra stvar“, da vas je „očvrsnuo“, „održao u formi“ itd. itd. Mi smo im se samo smejali. Naš je bio jednooki pacifizam koji je svojstven zaštićenim zemljama sa jakim mornaricama. Godinama nakon rata, u „prosvećenim“ krugovima, bilo kakvo znanje ili interesovanje za vojna pitanja, čak i ono da se zna iz kog kraja pištolja izlazi metak bilo je sumnjivo. 1914-18 je otpisana kao besmisleno klanje, a čak su i muškarci koji su bili zaklani smatrani na neki način krivi. Često sam se smejao pomislivši na onaj regrutni poster: „Šta si radio u Velikom ratu, tata?“ (dete postavlja ovo pitanje svom osramoćenom ocu) i svim muškarcima koji su sigurno bili namamljeni u vojsku upravo tim plakatom i posle toga prezrena od svoje dece jer nisu prigovarači savesti.

Ali mrtvi su se ipak osvetili. Kako se rat vraćao u prošlost, moja posebna generacija, oni koji su bili „previše mladi“, postali su svesni ogromnog iskustva koje su propustili. Osećao si se malo manje od čoveka, jer ti je to nedostajalo. Proveo sam godine 1922-7 uglavnom među muškarcima malo starijim od sebe koji su prošli kroz rat. Pričali su o tome bez prestanka, sa užasom, naravno, ali i sa sve većom nostalgijom. Ovu nostalgiju možete savršeno jasno videti u engleskim ratnim knjigama. Osim toga, pacifistička reakcija je bila samo faza, a čak su i „previše mladi“ svi bili obučeni za rat. Većina engleske srednje klase je obučena za rat od kolevke pa nadalje, ne tehnički već moralno. Najraniji politički slogan kojeg se sećam je „Želimo osam (osam drednouta) i nećemo čekati“. Sa sedam godina bio sam član Mornaričke lige i nosio sam mornarsko odelo sa „H.M.S. Nepobedivi’ na mojoj kapi. Čak i pre moje javne škole O.T.C. Bio sam u kadetskom korpusu privatne škole. S vremena na vreme, od svoje desete godine hvatam pušku, pripremajući se ne samo za rat, već i za određenu vrstu rata, rat u kome se oružje diže do besnog orgazma zvuka, a u određenom trenutku penjanje iz rova, lomeći nokte o vreće peska, i nabasati na blato i žicu u pušku mitraljeza. Ubeđen sam da je deo razloga za fascinaciju Španskog građanskog rata za ljude otprilike mojih godina bio to što je toliko ličio na Veliki rat. U određenim trenucima Franko je bio u stanju da skupi dovoljno aviona da podigne rat na moderan nivo, i to su bile prekretnice. Ali u ostalom to je bila loša kopija 1914-18, pozicioni rat rovova, artiljerije, racija, snajpera, blata, bodljikave žice, vaški i stagnacije. Početkom 1937. deo aragonskog fronta na kome sam bio morao je da bude veoma sličan mirnom sektoru u Francuskoj 1915. Samo je artiljerija nedostajala. Čak i u retkim prilikama kada su svi topovi u Ueski i van nje pucali istovremeno, bilo ih je samo dovoljno da ispuste neupečatljivu buku poput završetka grmljavine. Granate iz Frankovih pušaka od šest inča razbijale su se dovoljno glasno, ali nikada ih nije bilo više od desetina odjednom. Znam da je ono što sam osetio kada sam prvi put čuo artiljerijsku paljbu „u besu“, kako kažu, bilo bar delimično razočarenje. Toliko se razlikovalo od ogromnog, neprekinutog urlika koji su moja čula čekala dvadeset godina.

Ne znam baš u kojoj godini sam prvi put sa sigurnošću znao da dolazi sadašnji rat. Posle 1936, naravno, stvar je bila očigledna svima osim idiotu. Nekoliko godina nadolazeći rat mi je bio noćna mora, a ponekad sam čak držao govore i pisao pamflete protiv njega. Ali noć pre objavljivanja rusko-nemačkog pakta sanjao sam da je rat počeo. Bio je to jedan od onih snova koji, ma kakvo frojdovsko unutrašnje značenje imali, ponekad vam otkrivaju pravo stanje vaših osećanja. Naučilo me je dvema stvarima, prvo, da mi je jednostavno laknulo kada je počeo rat od dugog straha, drugo, da sam bio patriota u duši, da ne bih sabotirao ili delovao protiv svoje strane, da bih podržao rat, borio se u njemu, ako je moguće. Sišao sam dole da pronađem novine koje najavljuju Ribentropov let za Moskvu. [21. avgusta 1939. Ribentrop je pozvan u Moskvu, a 23. avgusta on i Molotov potpisali su rusko-nemački pakt.] Dakle, dolazio je rat, a vlada, čak i vlada Čemberlena, bila je uverena u moju lojalnost. Nepotrebno je reći da je ova lojalnost bila i ostala samo gest. Kao i kod skoro svih koje poznajem, Vlada je odlučno odbila da me zaposli u bilo kom svojstvu, čak i kao službenika ili privatnog vojnika. Ali to ne menja nečija osećanja. Osim toga, biće primorani da nas iskoriste pre ili kasnije.

Da sam morao da branim svoje razloge za podršku ratu, verujem da bih to mogao. Ne postoji prava alternativa između otpora Hitleru i predaje njemu, a sa socijalističke tačke gledišta, trebalo bi da kažem da je bolje odupreti se; u svakom slučaju ne vidim argument za predaju koji ne čini besmislicu republikanskog otpora u Španiji, kineskog otpora Japanu itd. itd. Ali ja se ne pretvaram da je to emotivna osnova mog delovanja. Ono što sam znao u snu te noći je da je dugotrajno bušenje patriotizma kroz koje prolazi srednja klasa učinilo svoje, i da kada Engleska bude u ozbiljnom zastoju, biće nemoguće da sabotiram. Ali neka niko ne pogreši smisao ovoga. Patriotizam nema veze sa konzervativizmom. To je privrženost nečemu što se menja, ali se oseća kao mistično isto, poput privrženosti bivšeg belog boljševika Rusiji. Biti lojalan i Čemberlenovoj Engleskoj i Engleskoj sutrašnjice moglo bi izgledati nemoguće, ako se ne zna da je to svakodnevna pojava. Samo revolucija može spasiti Englesku, to je očigledno već godinama, ali sada je revolucija počela i može se odvijati prilično brzo ako samo možemo zadržati Hitlera podalje. U roku od dve godine, možda godinu dana, samo da izdržimo, videćemo promene koje će iznenaditi idiote koji nemaju predviđanja. Usuđujem se da kažem da će londonski oluci morati da teku krvlju. U redu, neka, ako treba. Ali kada se crvene milicije smeste u Ricu, i dalje ću osećati da Engleska koju sam tako davno naučio da volim iz tako različitih razloga nekako opstaje.

Odrastao sam u atmosferi naglašenoj militarizmom, a posle sam proveo pet dosadnih godina uz zvuke bubnja. I dan-danas mi daje blagi osećaj svetogrđa što ne stojim privučen tokom „Bože čuvaj kralja“. To je detinjasto, naravno, ali pre bih imao takvo vaspitanje nego li bio kao levičarski intelektualci koji su toliko „prosvećeni“ da ne mogu da razumeju najobičnije emocije. Upravo će ljudi čija srca nikada nisu poskočila pri pogledu na Union Džeka trgnuti od revolucije kada dođe trenutak. Neka bilo ko uporedi pesmu koju je Džon Kornford napisao nedugo pre nego što je ubijen („Pre oluje Ueske“) sa pesmom ser Henrija Njubolta „Večeras je tišina bez daha“. Ostavimo po strani tehničke razlike, koje su samo pitanje perioda, i videće se da je emotivni sadržaj dve pesme skoro potpuno isti. Mladi komunista koji je herojski poginuo u Internacionalnoj brigadi bio je javna škola do srži. Promenio je svoju odanost, ali ne i svoje emocije. Šta to dokazuje? Samo mogućnost da se izgradi socijalista na kostima Blimpa, moć jedne vrste lojalnosti da se transformiše u drugu, duhovna potreba za patriotizmom i vojničkim vrlinama, za koje, koliko god malo voleli kuvani zečevi levice za njih još nije pronađena zamena.

1940.


Esej: Džordž Orvel - "Moja zemlja desno ili levo" Prva publikacija: Folios of New Writing. — Velika Britanija, London, jesen 1940.