Magarac i konj
| ←Ćelav čovek | Magarac i konj Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Slavuj i paun→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Magarac se usudi utrkivati s dobrim konjem, a kad ospane daleko strag i počne mu se sva prisustvujuća živošinja smejati i rugati, onda on, s svojom magarećom pameću i bezobrazijem, odgovori: „E, da se ja nisam onomadne ubo, i da me noga ne boli, vid'li bi vi!” Tada proča životinja, ne mogući više trpiti toliko bectidje, psujući ga i ružeći oteraju ga između sebe, i od onda i ime magareće ostane posmejatelno i sramotno.
Lepo sverh ovoga govori Francuz: „L' effronterie répand sur les défauts de l' âme un coloris qui les rend encore plus laids qu'ils ne sont par eux mêmes: Bezobrazije prosiplje svrh nedostatkov duše jednu boju koja ih čini jošte ružnije negoli su po sebi.”
Da svi ne znamo sve, i da nismo kadri za sve, i da imamo potrebu dok smo god živi od drugih što primati i učiti: ovo je prirodna i prava istina. Solomon nas šalje da se naučimo trudoljubiju od mravka i poleznom upražnjeniju od pčelice. Evo pričina zašto je basna prva čelovečeska nauka. Ibo iz načala smatrajući pametni ljudi što životna čine, mnogim su se prekrasnim i prepoleznim naučili veštma. A je li ovo već prestalo? Nikada dok je god sveta. U koliko veća poznanstva ljudi dolaze, toliko bogatiju i preizobilniju nahode materiju mudrost Tvorca u stvorenju iznahoditi, poznavati i diviti joj se. Zato pravi učen i razuman vsegda se uči i vsegda zna da jošte malo zna, i zato niti mu kad pada na um da o svom znanju visokoumstvuje, nego neprestano i priležno vnima što se oko njega govori, i nejma dnevi ni časa u životu kad on ne želi da što dobro i polezno čuje i primi.
Slep rođen mora se smejati kad čuje da se okati tolikim mnogočislenim i različnovidnim bojam i cvetovom čude i dive o kojima on, siromah, nikakova ponjatija nije kadar imati. Takovi nije posmjejanija nego sožaljenija dostojan. Ali, koji bi mogli što poznati, a za uporstvo i visokoumije nećedu, oni su dostojni poruganija i osuždenija: a saviše jošte, kad ko oseća u sebi da mu što nibud nije dobro i jasno poznato, a to isto utvrždava samo zato što su i drugi to utvrždavali, o tome se inati i viče, i kaže da on ne mari niti hoće što drugo da čuje ni da zna. Ovo je najposlednji stepen nerazumija i beslovesnosti, koji nimalo čoveku ne priličestvuje, razvje po tomu što kad čovek hoće da je zao, gori je od zvera, i kad hoće da je glup, gluplji je od istog magareta. Evo uzrok zašto prosvešten čovek ono što misli i veruje rečma dokazuje, a glupi varvarin utvrždava svoje mudrovanje i veru s silom i s oružjem. Kakova je krotka i slatka Spasitelja našega nauka! „Ispitajte — veli nam — pisanija, ona svedoče o meni”. Svobodne nas želi od svake slepote i rabskog sujeverija, kako je i sam svobodan. „Igo moje blago je i bremja moje lehko”, zašto ne ište od nas razvje da smo razumni, prosvešteni, dobri i sinovi Višnjago.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|