Pređi na sadržaj

Laža i Paralaža/2

Izvor: Викизворник

◄   1 Dejstvo prvo 3   ►
2.

(Soba kod Marka.)


MARKO sedi na stolici a JELICA blizu prozora plete i knjigu čita.


JELICA: Göttlіch, ah! Ѕehr göttlich!
MARKO: Hm! Što su ti sadanje devojke — dva posla rade!
JELICA: Ah, tatice, škoda, škoda što ne znate nemecki!
MARKO: Moja ćerko, zato sam te i poslao u Beč da ti naučiš, kad ja nisam mogo.
JELICA: Ah, kako je lepo, ja vam ne mogu dosta iskazati, verujte, ne mogu: kako je bila jedna princesa, ah sirota, kako je za svojim ljubeznim švermovala!
MARKO: A šta je to švermovala?
JELICA: Ah, švermovati je to što u Beču kažu švermeraj. Koliko sam puta ja švermovala, ne mogu vam iskazati, ljubeznn tatice.
MARKO: Ali šta je to švermovati?
JELICA: Ta kažem vam, to je švermeraj. Tako je Amalija švermovala za Morom, kad sam Šilera čitala; o, taj vam piše! Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce! Pak je baš svojim degnom ubio. Tako i ova sirota princesa stradala je i švermovala, a nije ni znala da je princesa.
MARKO: Kaži ti meni zašto čitaš te knjige?
JELICA: O, tatice, kako ne bi kad po Beču prve frajle i najveće dame čitaju. Samo uzmite na um kad se koja razgovara, odma ćete primetiti čita li ili ne; jer ona koja čita govori hohtajč.
MARKO: Zato ti srpski tako govoriš.
JELICA: O, molim vas, tatice, u Beču se retko čuje srpski; sve nemecki i francuski. To su vam jezici! Kad govore, mislite med im teče iz usti. Ja jednako žalim što me niste dali da i francuski učim.
MARKO: A s kim bi ovde govorila?
JELICA: O, molim vas, tatice, imala bi ja dosta hasne od toga. Kakvi romana oni imadu! Evo i ova je s francuskog ibersecovana, pa da se sakriju svi nemecki romani pred njom... Pak kakve bi jošt nesrećne princese i heldove našla, kako su se zaljubili, kako su stradali, kako su se ubijali, — ah, i šta ne bi čitala, kad bi znala francuski!
MARKO: Šta bi se pomogla time?
JELICA: O, tatice, mlogo; jer govoriti po modi, unterhaltovati se s najvećom gospodom, štelovati se i znati šta je bon-ton, to se sve iz romana uči.
MARKO: Tako? A ima li u tim tvojim rumanma kako se gotovi ručak, kako treba biti dobra gazdarica i red u kući držati?
JELICA: A, to je sasvim gemajn, to samo proste žene rade.
MARKO: Hm! A gospođe?
JELICA: U Beču prve dame i otmjene frajle ne znaju šta je posao, nego spavaju do devet sati; u polak deset donese im štumadla fruštuk; zatim ustanu i dadu se obući u negliže. — O, tatice, taj negliže da vidite! Tek u polak dvanaest obuku se paradno, pak ili s knjigom sede kod pendžera, gledajući kako prolaze mladi oficiri na konjma i pešice, ili prave do dva sata vizite.
MARKO: Zar ne ručaju?
JELICA: Ručaju, ali nobl, u tri saata, pak do pet. Potom ustanu s ručka, ausfaruju, u polak osam idu u teater, posle toga večeraju, ili, ako je bal, idu na bal.
MARKO: Ako to nije ludo, onda ne znam šta je.
JELICA: Ju, tatice, nemojte tako govoriti, jer će vam se u Beču smejati svi kao najvećem prostaku. Kako bi to moglo biti ludo što prve dame u Beču rade? Kamo sreće da se i mi tako uredimo!
MARKO: A zar bi ti htela tako živiti?
JELICA: Ja ne znam koja ne bi htela. Ah, tatice, po modi živiti, nobl živiti, to vam je Genuѕѕ.
MARKO: Moja ćerko, ja vidim da je tebi Beč sasvim obrnuo mozak. Drugo su prve gospođe u Beču, a drugo si ti; zato baci te besposlice, pa gledaj te budi dobra gazdarica, i onoga što te je isprosio ljubi kao verna supruga.
JELICA: Ah, tatice, vi jošt ne znate šta je ljubov. Drugo je prosto i paorski ljubiti, a drugo je ljubiti bečki i po knjiški. Ono je ljubov, ljubezni tatice, kad se koji kralj u kakvu princesu zaljubi!
MARKO: Jes čula ti, gizdušo, nemoj ti meni mozak zavrtati s tim tvojim princezama. Nisam ni ja nikakav princ ni kralj, pak sam, fala bogu, lepo s tvojom materom živio. Zato baci te lakrdije, pa gledaj preslicu, ako misliš da budeš čestita i srećna.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.