Kandijot
| Kandijot Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Haj, Mustafo, krvopijo,
Smoždio te sram!
Ta zar nisi kadar bio
Da ugušiš plam?!...
Je l’ šaka ljudi, je l’ šaka krvi
Od koje danas hiljade strepe?
Jest, šaka krvi i šaka ljudi
Gine za žiće slobode lepe!
Padaju, ginu, — sretna im majka!
U borbi svetoj melema traže:
Sloboda j’ melem, il’ samrt slavna,
Time su radi ranu da zblaže!
Sinovi dični dedova slavnih
Zdravljaju krvcom željenu metu:
Il’ propast slavnu u zemlji svojoj,
Il’ lepši život u lepšem svetu.
A tiran kleti, bezdušne duše,
U zverskoj strasti, u ludom besu,
Doznaje brzo, uvija gorko,
Junaci hrabri deca da nesu!
O, srećno, srećno, viteška braćo!
Krst nek vam duši nadmoći dade!
Da Bog da skoro spazili cveće
Što dično klija iz dične nade!
A skoro, skoro — oj, zlatna misli!
Grmit’ će gromi i s druge strane,
Sevnuće smrtno i naša đorda,
Pevnuće pesmu i naše tane.
Ta i nas ista pomis’o vodi:
Sloboda — život, sloboda sama;
Oh, jarko sunce, de sijni skoro —
Dosta nas ljublja nemila tama!
U Požunu, iz »Slobode«.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 146-147
|