Kako sam postao kapamačija i trgovac
| ←Početak grečeske knjige | Kako sam postao kapamačija i trgovac Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija |
Početak mojega putovanja→ |
Videći, dakle, moj blagodetelj, da nije moguće meni stranstvovanje iz glave izvaditi i da ja gledam svaki dan kakvo blagovremenstvo da kudgod utečem, namisli jošt jedan posao sa mnom. Stvar je bila zaisto razumno izmišljena. No, kao da je nada mnom nekakva sudbina bila koja je svim njegovim izmišljenijam smetala, a meni u onom svem što nakanjujem pomagala. Tako, ono isto s čim je on bio naumio da me od moga puta odvrati, mene je na isti put metnulo i uputilo. Da mi dâ poznati šta je tuđinstvo i tuđ hleb, odvede me u Tamišvar i dade me jednom maj-storu kapamadžiji i trgovcu. Ovi je imao vsegda po pet-šest momaka s kojima bi hodio po veliki pazari u Banatu; a kad ne bi bilo pazara, davao bi im šiti. Pri ovom sam bio godinu i po, hodeći po pazari i učeći se šiti; no ništa to meni niti mi se mililo nit’ mi je išlo od ruke. Videći, moj majstor, da dobrovoljno pišem, izabrao me bio kao za pisara; davao bi mi kojekakve stare, od mnogo godina, teftere da prepisujem, koje sam ja rado poslovao samo da ne šijem i espap da ne nameštam, što mi nije nimalo po ćudi bilo. Jedva bi[h] čekao da nedelja ili koji praznik dođe, ne da idem s drugi momci po Maha[l]i ili Fabriki šetati se, no da se načitam psaltira i katihisisa. Moj bi baba Nikola često dolazio viditi me; porazgovorio bi se sa mnom i pitao bi me kako mi je; i ne upažajući u meni želju da se k njemu vratim, posovetovao bi me da sam veran i poslušan, dao bi mi koji grošić, pak bi otišao.
Ja, nahodeći se u ovom novom sostojaniju življenja, hodeći po različni pazari, gledajući svakojake ljude i nji[h]ova upražnjenija, čujući mnoge u Tamišvaru da govore nemački, i soldate Talijance — talijanski, počela se rađati u meni želja k[a]ko bi[h] mogao ova dva jezika naučiti. Ne čitajući više prologa ni poučenija, ne imajući vremena o ovima stvar’ ma misliti, niti kome, što sam pre čitao, kazivati, jerbo drugi momci, moji kamarade, prodavajući koješta ženama i devojkama Nemicama i Vla[h]injama, povazdan bi se s njima šalili i smejali, niti bi kad imali volje što svetinjsko slušati; na ovi način počeo sam se bio kao zaboravljati. I prva toplota k pustinjičestvu i k pešterami počela u meni sasvim [h]ladniti. Pri svem tom, videći i kaluđere, koliko stranske toliko i naše zemaljce, da se svi za stvari ovoga sveta staraju, kupe milostinju, broje novce, pazare i kupuju, na dobri konji ili se voze ili jašu, počeo sam razmišljavati svrh reči bábe Nikole da se sad niko ne kaluđeri da se posveti. Jošt k tomu jedan osobiti slučaj dao mi je mnogo misliti svrh kaluđerskoga čina.
Moj majstor imao je svoj dućan u kućam’ gospodara Jove Mucula. Ovi, časteći jedanput našega tadašnjega episkopa Georgija Popoviča, ja, imajući poznanstvo s slugama doma, pomešao sam se s njima. Kao pod imenom da ću što poslužiti, pošao sam gledati vladiku na časti. Između proči[h] razni[h] razgovora, pri koncu obeda po slučaju uvede se ovi znameniti razgovor koga sam vrlo slušao i upamtio; i, zaisto, dostojan je da ga ovde opišem. Episkop: „Mene mnogi osuđuju što ja publično meso jedem; no, ja volim da me ljudi za svoju prostotu osuždavaju, nego da me moja sovest obličava i osuždava kad bi[h] potajno i kradom jeo. Hristos i apostoli jeli su meso; zašto, dakle, episkopi da ne jedu? Ili se, zar, hoće da smo mi bolji od apostola? U vreme apostola, i trista i više godina posle nji[h], episkopi su bili mirski poglaviti sveštenici i imali su svoje žene. Vidimo da, po prvom Nikejskom soboru, otac svetoga Grigorija Bogoslova Nazijanzina, u česnom braku živeći, episkop je bio i sinove i kćeri izrodio; tako brat Velikoga Vasilija, tako sveti Spiridon i mnogi drugi. Apostol Pavel javno uči da episkop, prezviter i dijakon mora biti oženjen i tome pridodaje uzrok, govoreći: „Ko nije kadar svojim domom i familijom upravljati, kako će on biti vredan cerkvom i narodom upravljaš?” Vidi se da su episkopi prvi poglaviti mirski sveštenici. Episkop ništa drugo ne znači nego nadziratelj; a arhijerej će reći — načalni jerej. A posle, kad su se kaluđeri počeli množiti i arhijerejska dostojinstva primati, malo-pomalo uveo se običaj da episkop mora biti monah, protiv javne nauke apostolske, po kojej nauci i po pravoj pravici i sudu zdravoga razuma episkop ne može nipošto biti monah. On nije određen da u pustinji živi, nego u miru u gradovi i u seli među ljud’ma i ženama; i čovek, budući od tela i krvi, kako ga je bog stvorio, ako nije oženjen, u velikom bedstvovaniju nahodi se. Monah će reći „sam“, iliti „jedinac“ i „samoživac“, kom je mesto — pustinja, planina, ujedinjenije i samoća; koji se odrekao sveta i prebivanja s ljud’ ma; koji postom, nespavanjem i neprestanim trudom valja tako da osuši telo svoje da mu se (kako veli sveti Jefrem) trbu[h] za leđa prilepi; i tako suv i okoreo jošt ne valja da se u sebe pouzda niti da iziđe pred ženske oči, koje su pune magneta i kadre su najsuvjem telu život i dviženije dati.” Na ove reči dobrog i prostosrdečnog episkopa, svi koji su bili pri trapezi počeli su se krepko smijati. Gospođa Kalinovička, sestra domaćinova, uzdržavajući se od smeja, počne besediti: „Preosvešteni gospodine, kako nas vi opisujete, mi smo žene na pakost svetu i, imajući take zle i pakosne oči, ne bi li bolje bilo d[a] se slepe rađamo?” „Ne dao bog, moj sinko!” — odgovorio je dobri episkop. „Bolje bi bilo da polak sunca potamni nego da lepša polovica čelovečeskoga roda bez sveta ostane. Zna bog što čini. Al’ kako ja vidim, vi moje govorenje na šalu okrećete. No, verujte mi, čada moja, daja bez svake šale besedim. A šta se kasa ženski[h] očiju, one ne valja da se s njima odveć ponose. Što su god ženske oči čoveku, to su i čovekove ženi. Ova simpatija iliti sostrastije ulivena je od boga u jestestvo človečesko za umnoženije i sohranjenije roda. Mnoga starost, trud i muka potrebna je za ot[h]raniti i do savršena vozrasta dovesti čada svoja. A osim toga, kolikim bedstvovanijam i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i [h]raneći plod utrobe svoje, kolikom bolu u rađanju! Često, dajući drugom život, svoj polaže. Za ova sva stradanija hoteo je milostivi tvorac učiniti i neko nagraždenije človeku i ženi, davši njima veliko i neiskazano naslaždenije, u očima, u prsima, u grljenju, u ljubljeniju i u svakom naslaždeniju, koje u čistom i svetom bračnom sojuzu uživaju; koju radost i sladost čuvstvujući, ne samo dobrovoljno no i radosno, podnose trude koji sleduju. Mladi ljudi, koliko muška, toliko i ženska strana, malo što drugo smatraju i vide u bračnom sojedinjeniju i sojuzu nego smej, igru i naslaždenije; to i nahode. No, ovo nije načalno namerenije i poslednji konac jestestva; iz nji[h]ova smeja, igre i slasti proishode novi žitelji sveta i naslednici života. Ovo je po volji božjej namerenije jestestva, ne samo pri ljud’ ma, nego i pri svemu šta živi po vozduhu, na zemlji i u vodi. Mlad čovek i nerazuman gleda prsi ženske kao da nisu ni za što drugo tu nego da nakićene i ukrašene cvećem uveseljavaju i naslaždavaju oči njegove; a razuman i pametan, kojega um dalje prolazi i ne zaustavlja se pri svakom predmetku koji mu u oči pada, o, koliko drugojačije gleda te prsi! Koje previsoko i presveto namerenije blaženoga jestestva! Koje smotrenije, koliku milost i neizrečenu blagost večnoga tvorca on nahodi u onima milima prsima! Smatra i vidi u njima dva bogodana istočnika života, koliko svoga, toliko svega čelovečeskoga roda. Lepa je i blagorodna dobrodetelj. blagodarnost! A kom smo više blagodarnosti posle boga dužni nego ženskim prsima? Neblagodaran i nedostojan človekom nazivati se koji se toga blagodejanija ne spominje? Moje kćeri, kad bi vi uprav razmislile i rasudile na koju ste visoku odredu od boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i pročeg tela lepota. Vi bi[ste] se stidile nekakvo dostojinstvo u svilenim i šarenim [h]aljinama iskati. I nareče bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji živu. Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosvešteni vam svako visokopočitanije pokazuju i da vam se klanjaju.“
„No, šta ja to vidim? Neke od gospođa kao da suze otiru! Tako mi Hrista vladike, to nije pravo da vi mene častite, a da ja vas činim plakati! Dajte, deco, piti!” Pak se onda okrene k gospođi doma, govoreći: „Kako ja vidim, ja sam vas s mojom besedom u neveselje doveo; ne zamerite mi, nije to moje namerenije bilo. Ali, što ćeš, taki su stari ljudi, a navlastito pri vinu; kad šta počnu, ne umedu svršiti. Nuto moga posla! Za čast i goštenje činim ljude nevesele!” Onda gospoža doma ustane, celuje vladiki desnicu, govoreći: „Milostivi naš i sveti gostu, ne častimo mi vaše preosveštenstvo toliko koliko nas vi častite s otačeskom besedom! I, da nam nije žao da se odveć ne trudite, mi se svi ne bi[smo] nasitili nikad vašeg razgovora.” Vladika, ispivši čašu, počne sve druge kaniti: „Čada moja, budimo veseli! Srblji, gdi su god, milo im je vino; vaistinu božju, imadu pravo. Zna sveti car šta govori — i vino veseli srce človeka. Ništa ti nije gore od nevesela i namrgođena čoveka. A ti otuda, stari Malenica,jadan, što si umukao? Ne bolu li te već usta od tolikog ćutanja? Ti sam kažeš da bi volio celi dan ne jesti, nego jedan sat ne govoriti. A kad se besede većma rađaju nego pri vinu?”
malenica: „Dao sam se u misli, gospodine, u misli! Niti mi je sad do pića, ni do razgovora.” Episkop: „U kakve misli? U vreme časti i veselja to nije tvoj običaj, a i ne pristoji.” Mal[enica]: „Ta, znam i sam, gospodine, da ne stoji lepo; ali, ko se ne bi dao u misli slušajući take razgovore? Moja sreća te i[h] nisam čuo dok sam mlad bio, jer se nikad ne bi[h] smio dodirnuti prsiju moje mlade, nego bi[h] im se morao klanjati kao ikoni; sad, ne marim, mogu im se klanjati, jer sam ostario.”
Niko nije se mogao od smeja uzdržati na ovi Maleničin odgovor. I sam episkop, po dugom smijanju, okrene se k domaćinu: „Je li, gospodaru Jovo, ovde je bolje da stari Malenica besedi, koji uzrokuje smej i veselje, a ja moj razgovor valja na drugo vreme da odložim?” Mal[enica]: „Nemoj, preosvešteni i mili gospodine, tako ti tvoje duše! Nego, ako ti samo nije trudno, govori i naslađuj nas s tvojom besedom. Kamo sreća da sam iz detinjstva i mladosti take razgovore slušao, čini mi se da bi[h] bolje poznavao šta je volja božja i zašto smo na ovi svet stvoreni. Kad promislim kako sam proveo mladost, kako sam mislio i živovao, sam se na sebe gadim, jer se ni za što drugo nisam starao nego kako ću dobre volove poznavati, kako ću i[h] jeftino kupiti a skupo prodati; niti mi je kad oni svet i drugi život na um padao. Nego, govori nam, sveti vladiko, tako nam živ bio, da barem u starosti što dobro počnem misliti. I to mi nije malo utešenija, da će mladež koja te sluša bolja i pametnija biti, i da će kao razumni i pravi ljudi misliti.”
Episkop: „Dobro! Kad si i ti naše gospođe domaćice misli, uzdam se da i pročim gostima neće neugodno biti da s besedama jedan drugog polzujemo; a to je naša arhijerejska najveća dužnost, na svakom mestu i u svako vreme polzu braće naše i mlađi[h] naši[h] iskati. I pre nego se vratim na moje prvo govorenje, valja mi na tvoja dva punkta odgovoriti, jedan, što si šaleći se rekao za prsi druga tvoga, a drugi, u kom žališ što si zlo tvoju mladost proveo. Što se prvoga kasa, vrlo je malo potreba govoriti, jer sam ja malo poviše kazao da je ljubljenje m. grljenje verni[h] i ljubezni[h] supruga od samoga boga ne samo dopušteno, no blagoslovljeno, posvećeno i zapoveđeno, kano ti jedno i samo sredstvo črez koje blagi tvorac nova stvorenja iz nebitija u bitije proizvodi. Jer, kako bi se, inače, bog slavio kad ne bi bilo živi[h], a najpače slovesni[h] na svetu stvorenja, koji[h] da nejma, večni bog — čiji bi bog bio? Ne bi mogao biti ni blag, ni milostiv, ni pravedan, ne izlijavajući ni na koga milost i blagost svoju i ne pokazujući nikom pravdu svoju. Dakle, iz ovoga sleduje da su bogu potrebna slovesna stvorenja koja će ga poznavati i slaviti, između koji[h] je jedno i čovek. A čovek (budući daje tako volja božja) ne može inače na svet proizići i postati razve od oca i matere rođen. Iz ovoga se jasno kako sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i milovanje, črez koje bog biva človekov tvorac. Sve, dakle, što biva u bračnom sojedinjeniju, od boga je ustavljeno, posvećeno i zapoveđeno. Svetost braka, braćo i čada moja, svetost čina roditeljnjega i maternjega prevoshodi sve druge svetinje! Nađite mi jednog sveca ili pravednika koji se je nerođen posvetio i pravdu tvorio. Opaka i bez svakoga razuma gordost: svoje rođenje pohuđavati! Dakle, ti se, starče, nepravo tužiš na moje govorenje, koje, veliš, da si u mladosti čuo, ne bi smeo u prsi mlade tvoje dirati. A meni se vidi da sam ja i ono drugo čisto srpski kazao, da sva u supružestvu naslaždenija jesu pravedna nagraždenija za trude i muke koje su s[a] supružestvom sojedinjene. Samo sam ja to hoteo reći, da onde gdi prost čovek ništa ne vidi, nego smej i igru, onde razuman vidi i poznaje previsoka namerenija jestestva i neiskazanu boga tvorca milost. Ovo je sve apostol dobro poznao; zato i veli da je brak — tajna velika.
A što napominješ za tvoje volove, kupovanje i prodavanje, istina, da i u tome dobrodeteljan čovek valja da pazi i ne prelazi meru i da po sovesti svojej postupa. No, što ćemo mi tome? Ovo je zakon trgovačkoga zanata. Ko kupuje, rad bi jeftino kupi-ti; a ko prodaje, radi skupo prodati. Steći blago i novce, pošteno trgujući i trudeći se, to zavisi, s jedne strane, od človekove vrednosti, a, s druge — od opstojateljstva u kojima se na[h]odi. Gdi se velike trgovine čine, tu vredan čovek može i steći; i ovo je vrednost. A dobrodetelj je — stečeno na dobro upotrebiti, slaboga od silnoga čuvajući, nevoljnu pomažući, od siromaštva poštene familije izbavljajući, nauku u rod svoj uvodeći. Jednim slovom, blažen oni bogat koji s pravednim Jovom može reći — ˋbio sam slepom oko, a [h]romome noga; siroti i udovici bio sam otacˋ. Blažen ko mnoge sirote devojke kao roditelj uda i udomi, svetim bračnim sojuzom mnoge parove sojedinjavajući, i nji[h] kao čada svoja bogapodobnim glasom blagoslivljajući i govoreći: ˋRastite se, deco moja, i plodite se i napunjajte otečestvo s dobrodeteljni i bogoljubni žitelji; podajte svetu slovesna i razumna stvorenja koja će boga poznavati, ljubiti i slaviti.ˋ Blažen i blagopolučan oni bogat koji sirote mladiće roda svoga, kad vidi da imadu dar i sklonjenije k nauci, na nauku daje, govoreći im: ˋIdite, deco moja, učite se; bog vam črez mene k tome pomoć daje. Zato imajte boga vsegda pred očima, uklonjajte se zla društva i čuvajte se zli[h] običaja; radite, da nauka vaša na slavu božju i na polzu otečestva bude. Svrh svega, učite se dobrodeteljnim i poštenim narovom, nastojte i trudite se da nauka vaša bude kao čisti zrak sunca, koja će mrak neznanja, nerazumija, sujeverja i zlobe između braće vaše izagnati, a svet razuma, čelovekoljubija, istinoga bogočestija i bogoljubija među nji[h] uvesti i ukoreniti.ˋ Evo, moj Malenica, i proči koji me slušate, dobrodeteljno i bogougodno bogatstva upotrebljenije; evo kojega ja bogata — srećna vmenjavam i naričem.”
Malenici, koji za steći silu dukata vredan je bio i kadar, no za upotrebiti i[h] na ovi način nije nimalo srećan bio, jer kad bi i[h] jedanput u kese zapečatio i u gvozdeni sanduk složio, ne bi više smeo u nji[h] kako god u žeravicu dirnuti, nije naj po ćudi bio ovi poslednji vladičin razgovor, koga za prekratiti i na koju drugu stranu okrenuti, kako vidi da vladika malo za otpočinuti prestane i zaište piti, namah po[h]iti i ovo pitanje učini: „Budući dakle, gospodine, da je brak sveta i velika tajna, i ne budući episkopom, kako i drugim sveštenikom ne samo zabranjen nego jošte črez apostola Pavla očevidno zapoveđen, kako se taj neporedak i nesreća učini te episkopom žene oteše? I šta valja da mislimo od kaluđerskoga čina?”
Episkop: „Dve stvari u isto vreme pitaš, od koji[h] samo za jednu ne bi nam dosta bilo da do noći besedimo. A da ti pravo rečem, govoreći čisto[s]rdečno i bez svakoga pristrastija i licemerja svrh ovih stvari, može ko pomisliti da novine nekakve mudrujem. No, ja nikako ne vidim kako bi[h] ja mogao novine mudrovati potvrždavajući ono isto što sam sosud izabrani, apostol Pavel, uči i propoveda. Običaj, moj Malenica, običaj koji preveliku silu nad ljudma imade, svemu je uzrok. „Između prvi[h] kaluđera, mnogi, učeni budući i dobroga žitija, izbirati su bili na arhijerejstva, kako Vasilije Veliki, kojega je brat bio episkop oženjen; kako Grigorije Bogoslov Nazijanzin, kojega otac, episkop budući i oženjen, izrodio je mnoge sinove i kćeri. Ovi, velim, Vasilije Veliki i Grigorije, monasi budući, za nji[h]ovu veliku nauku i dobrodetelj, i drugi mnogi neoženjeni izbirati su bili na arhijerejstva i tako malo pomalo sva ova dostojinstva preuzeli su kaluđeri. I, evo, kako ti se uveo savršeni i opšti običaj dok su se ljudi i narod obikli misliti da u neženidbi stoji velika svetinja. I tako lišili su sasvim sveštenike oženjene episkopskoga dostojinstva. I za učiniti da ovi običaj ostane večan, rekli su da je tako duh sveti črez svete oce ustanovio. No, nije li nam slobodno rasuditi, je li moguće da duh sveti drugojače črez apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete oce? Na ovi način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan način učeći, a sutra — na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput uzakoni i ustanovi, to mora vo vek’ veka nepokolebimo i sveto ostati. Ljudi čestokrat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi podložni pogreškam; a duh božji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati, niti u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako su sveti oci u čem god protiv nauke apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate, mudrujući i ustanovljavajući. Bog mi je svidetelj, koji će me po mojej sovesti suditi, da ne govorim ni iz zlobe ni iz pristrastija, no iz pravoga zdravoga razuma i iz ljubavi k božjoj istini. Ali je bilo mnogo sveti[h] otaca? Ništa to ne čini. da i[h] je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati. Ovo ne velim ja, nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla. „Nemojte svakom duhu verovati, no iskušavajte je li od boga” — uči nas isti oni koji je iz prsiju spasiteljevi[h] mudrost počerpao, Jo[v]an Bogoslov. Kako ćemo i[h], dakle, iskušavati? Evo kako. Valja odbaciti svaki detinjski strah i po pravomu i zdravomu razumu rasuditi - ono što se uči, je li moguće? Ako nije moguće, nije od boga; bog je pravedan, nikad ne zapoveda ono što se ne može. Je li soglasno prvoj nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne izmenjava. Ono što se uči, je li polezno? I ako nije, nije od boga, bog je milostiv i čelovekoljubac, ništa ne zapoveda što nije ljudma na veliko dobro i polzu. No, vele nam, valja verovati slepo. Čudnovito zaktevanje! Bog mi je dao oči telesne da s njima gledam i vidim, i duševne, razum, da. s njim sudim i rasuždavam. Hristos je došao i po sebi apostole po svetu razaslao, da svet od slepote izbave, a ne u slepotu da dovedu. Zašto, dakle, da slepo verujem? „Ja sam svet sveta“, govori Spasitelj, „ko za mnom hodi, neće se naći u tami”. Svaka pravda i istina svet ljubi i svet ište. Iz ovoga svega, ko [h]oće može dobro poznati da česni i sveti brak arhijerejem ne može nikad doveka zabranjen biti i da mirski sveštenici, u česnom braku živeći, čada rađajući i dom svoj upravljajući, mogu arhijereji i arhiepiskopi biti. Ovo govoreći, ne protivim se da i neženati mogu na ova dostojinstva doći, ako su dobrodeteljni i dostojni”. Janja kulundžija: „Gospodine, ako to čuju naši grečeski arhijereji da mudarstvuješ, [h]oće te prokleti.”
Episkop: „Neće, Janjo moj, oni koji su pametni i koji pravdu ljube; ako li za ovo mudrovanje prokunu mene, moraju prokleti i apostola Pavla. A veruj ti meni da sam ja poznavao mnoge grečeske arhijereje koji pravdu ljube i koji drugojačije počinju misliti. Pravda da se na[h]odi i taki[h] koji, koliko više druge proklinju, toliko im se čini da su bolji hristijani i revnitelji i igraju se s anatemama kao deca s lešnici. No, dok mene moja savest ne obličava, ja se nikoga ne bojim. Bolje bi mnogo bilo da nisu nikad bili tako bogati s anatemama. Hristos nam zapoveda da mi nikoga ne proklinjemo, no i neprijatelje naše i one koji nas proklinju da blagoslivljamo. Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna; dao mu um i razum da ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za sebe, a mi valja da mislimo za nas; nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od boga o[b]dareni, a pritom imamo u ruku enanđelije Hristovo i apostolske nauke. Što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo, ni pošteno. No, o tom, zasad, dosta. Upamtite vi moju reč. Malo će vremena proći da će srpski arhijereji jesti meso, kako god i grečeski jedu, i Niko se tome neće čuditi ni soblažnjivati. Šta je god običaj uveo, to će običaj i istrebiti.“
Negder dođemo sad k[a] kaluđerom; samo, pre nego počnemo o ovoj materiji besediti) ovo naznačite. Človeku, kad se što u noći prividi, šta je potreba da čini? Da se nimalo ne plaši, no da slobodno pristupi k onom šta mu se prividi, pak će nama[h] poznati da ono što mu se prividilo ili je sen ili panj, ili kakova libo vešt od koje nimalo nejma uzroka strašiti se. Na isti način, o čem god mislimo rasuždavati, ne valja se nimalo strašiti, nego svaku sujevericu odbaciti, slobodno pristupiti s bogodanim razumom izblizu i sa svi[h] strana gledati i poznati. Srblji, ili izgovaraju «kaluđer», ili, kao neki drugi «kalađur»; ne znadu šta rade, niti izgovaraju kako valja. Ovo je grčka reč i ko [h]oće uprav da je izgovori, valja da rekne „kalogeros“, a to će reći - dobar starac; a monah, iliti uprav monahos, znači - sam iliti samac. Po samom imenu vidi se šta je; človek koji se odrekao svega sveta i šta je god u svetu, koji ni za što drugo niti misli niti se stara kromje da spase dušu svoju. Sam, samac i samoživac u celom životu svome valja da ostane i nipošto da se ne dâ viditi u miru, u gradu niti u selu. Ne starajući se ni za kog živa, ne valja nikom živu da je na tegotu. Trudom svoji[h] ruku valja da se [h]rani; a [h]rane mu samo toliko valja koliko da je jedva živ, jerbo je njemu potreba za osušiti sve človečeske strasti, osušiti sasvim telo svoje. Kromje jedne same haljine za pokriti telesnu nagotu, ništa drugo ne valja da ima. Odrekao se ne samo sveta i šta je god u svetu, nego i samoga sebe; bez kuće i bez kućišta, bez vatre i bez ognjišta, kao ptica usamljena i ujedinjena u gori život valja da provede. A od žene valja da se čuva kao od žive vatre, i da beži od nje dok je god živ, bez svakog obzira; ime ni [h]aljina ženska da mu nikad na pamet ne dođe. Evo, kakva žestoka pravila oni sami na sebe nalažu; i ovako su prvi monasi po egipetskim i po livijskim živili pustinjama. S vremenom, kad su postala carstva hristijanska, videći poglavari, koliko mirski toliko i crkovni, da množestvo ovi[h] samaca, živeći svaki o svojoj glavi, ne čine nikakvo dobro, no smuštenija, bune i kavge, sterali su i[h] u manastire i ubedili da i oni između sebe u opštestvu živu i da moraju biti podložni jednom igum[a]nu ili arhimandritu. Različni cari i poglavari, misleći da u tome nekakovu zadužbinu čine, sazdali su im s velikim troškom velike manastire, dali su im ispočetka njive i vinograde, a potom sela i ljude da im rabotaju. U ovom zidanju i obogaćavanju manastira cari i kralji jedan za drugim su se nadmetavali ko će lepše sazidati i više dati, tako da ovi samci i siromasi našli su se s vreme-nom u tolikom izobiliju i bogatstvu da cari i kralji u potrebam pomoć su od njih iskali. Evo, dakle, moja deco, što čini malo pomalo običaj.
Ovi, dakle, samci, u prvo vreme toliko siromasi, kad su postali silni i bogati, ne imajući nikakva posla, počeli su svakojako živiti. s vremenom nahodili su se mudri cari, koliko u Carigradu ,toliko i u drugim carstvam, koji, videći da su ovi dobri starci sasvim izišli iz svoji[h] predela i počeli protiv svoga zvanija i dužnosti živiti, hoteli su ih na bolji put metnuti; no, na[h]odili su se š njima u nevolji. Ko je čitao rosijsku istoriju, mogao je poznati koliku je starost imao premudri i veliki car Petar za umaliti u svom carstvu množestvo manastira i samaca; uzeo im je sva sela i imenija, i one koje je bio prinuđen za vreme ostaviti, metnuo je u bolji poredak, u potčinjenije i pod regulu. I za ne produžavati odveć besedu šta su u prvo vreme bili monasi, šta su vremenom postali, šta li bi valjalo da su, mogli ste lasno poznati; a šta su danas u naše vreme, nije potreba govoriti. Svi vidimo. Eto, vidite oca N. iz manastira N. iz Fruške Gore, koji je od prvi[h] i najimuć[n]i[jih] manastira u Sremu. Njegov iguman poslao ga je k meni i piše mi, moleći me, da mu dopustim prositi milostinju po Banatu, zaklinjući se da drugda nejma za što kupiti soli; javlja mi da zida jednu kačaru i moli me saborno da ja budem kačari ktitor, jer im stoje burad i kace napolju.
Tako mi Hrista spasitelja, sramota celog srpskog roda! Ljudi zdravi, čitavi, ni slepi, ni [h]romi, ni sakati, imajući prekrasne gruntove s kojima bi mnoge familije izobilno mogle živiti, danak caru plaćajući, dečicu svoju [h]raneći iubogim poma-žući. Kaluđeri sami bez prošnje ne mogu živiti; kako je kaluđer, mora biti prosjak. Obaraju, zidaju, prave, popravljaju; za sve to valja da prose. Ta i drugi ljudi zidaju i prave, ali ne prose. A od koga će prositi? Od roditelja, obremenjeni[h] s familijama; od udovice koja se stara kako će kćeri svoje udomiti! A ko prosi? Monah, samac, koji se svega u svetu odrekao i nejma ni za što drugo starati se kromje za sami svoj trbu[h]. Ko prosi? Človek Srbin! Sebe tako pohuditi i bednim prosjakom učiniti! Pokor i sramota srpskom imenu! Barem nek se odreče ovog poštenog imena, nek se kako drugojačije zove i neka ne sramoti rod svoj. Sad sami po duši pred pravednim sudijom bogom, koji će nas sve suditi, rasudite, ne bi li bolje bilo da taki[h] kaluđera nejma na svetu? Ne bi li bolje bilo na manastirske gruntove familije naseliti, a manastire u škole, u [h]ospitale i u vospitališta sirote narodne dece preobratiti? o, svemogući bože, dajući, care svetu, podaj im i duh Petra Velikoga! „Poznajte drvo od ploda njegova, — govori sveto jevanđelije — ,,neplodno drvo seče se i na vatru meće.” No, narod iz svoje prostote misli, ako nestane među njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i najporebnije, [h]oćeš da drugi za te radi. Moj hristjanine, da ti znaš kako je tvoja u dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica tvoga [h]raniš, čada tvoja! Koliko li je bogougodna kratka molitva vernoga soldata koji ide za otečestvo svoje i za cara svoga krv svoju proliti! O, sveta i bogoljubezna molitva dobrodeteljne matere koja jedno čado svoje doji, a drugom jesti daje i u školu ga opravlja! No, valja trpiti dok narod tako [h]oće.”
Arhimandrit bezdinski: „Po Vašem govorenju, gospodine, valjalo bi kolio danas istrebiti sve kaluđere?”
Episkop: „Po mojem govorenju? E moj brate, sami ste se davno i davno istrebili, niti ste čekali moga govorenja.”
Arhim[andrit]: „Kako, preosvešteni gospodine? Ne razumem što s tim mislite.
Episkop: „Kaži mi po duši, arhimandrite, može li jedan čovek lekar biti samo zašto se nazivlje lekar, a lekarstva nikad nije naučio, niti zna šta je?”.
Arhim[andrit]: „Nikako!”
Ep[iskop]: „Niti bi ti sebe dao bolesna u ruke takvom lekaru?”
Ar[himandrit]: „S oproštenjem, gospodine, ni konja moga ni bi[h] ja dao takom lekaru, nekamoli telo moje.”
Ep[iskop]: „A kad kupiš kakvu lepu i skupu materiju za napraviti [h]aljine, bi li je dao jednom terziji koji se samo zove terzija i drži u ruku veliki aršin i makaze, a ne zna ni krojiti ni šiti?”
Arhim[andrit]: „Takoga bi[h] ja terziju s njegovim istim aršinom po leđi.”
Ep[iskop]: „Dakle, lekar koji se samo zove lekar, a ne zna lečiti, i terzija koji se samo nariče terzija, niti zna terziluka, oni nisu to što se nazivlju?”
Arhim[andrit]: „Nipošto!”
Ep[iskop]: „Kad bi te postavili sudijom, šta bi ti po tvojoj savesti takim ljudma sudio?”
Arhim[andrit]: „Za nji[h]ova lažna imena bi[h] i[h] nakazao i dao bi[h] im krepku zapoved pod žestočim nakazanijem, da se nipošto ne usude u napredak nazivati to što nisu”.
Ep[iskop]: „Vidiš li, arhimandrite, kako pravo sudiš kad [h]oćeš; i tako svak čovek, imajući zdrav razum, ako hoće, može pravo suditi; ako li neće, krivo i nepravedno čini; svet razuma i rasuždenija, kojega mu je bog dao, ugašavajući i najveći božji dar pod noge gažeći. Kaluđer, dakle, koji samo kamilavku nosi i crne haljine, i samo se nariče kaluđer i samac, koji se samo ust’ma i slovom odrekao sveta, a delom više traži svet i svetske stvari nego mirski ljudi, i što je jošt najgore, nepravedno ište i traži tuđ trud, znoj i muku bez svake sramote. želeći i ištući. Ja te ne pitam je li on monah, ni je li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se? Pamtiš li jošte šta si odsudio lekaru i terziji? Možeš li sad razumeti šta ja mislim govoreći da su se sami kaluđeri davno i predavno istrebili.”
Arhim[andrit]: „Gospodine, na moju dušu, imate pravo; božja istina iz vaših usta besedi. Kamo sreća da svi arhijereji tako misle! Ja bi[h] se nama[h] oženio.
Ep[iskop]: „Tako, tako, moj arhimandrite, i ja bi[h] te sovetovao, jer kakva si ti tela i pameti, ako želiš dobra svojoj duši, ili valja da se oženiš ili da se daš uškopiti. Inače, nije fajde od tebe; tebe bog nije za devstvo ni za kaluđerstvo stvorio. Arhimandrit, čujući reč da se dâ uškopiti, zagrozi se i zatrese, kao da ga groznica spopadne, pak odgovori krsteći se: „Bog sa mnom, gospodine! Volio bi[h] da mi se uši odrežu, nego da me uškope.»
Na ove reči arhimandritove, koje je s takim smešnim namrgođenim i kao uplašenim obrazom izrekao, učini se jedan opštenarodni smej. Gospodari, gospođe, lokaj, sluge — sve se to počne jednim grlom smijati; a što je jošt najsmešnije bilo, Janja Grk, sedeći baš do Malenice, u isto vreme počeo bio piti; imajući puna usta vina i ne mogući od smeja uzdržati se, okrene se u itošti da ne poprska astal, pak ti prsne s[a] svim vinom iz usta na Malenicu i svega ti ga po ustma, po očima, po obrazu i po [h]aljina poprska. Dajem misliti kakav se tu kalabaluk, vika i smej učinio. Malenica psuje i ruži Janju, govoreći, koji mu vrag reče baš u vreme takoga smeja piti! Janja, sa svoje strane, ispričava se i pravda, odgovarajući da je on počeo bio pre smejanja piti, koje nije mogao predviditi; a dobrom episkopu suze su tekle od teškog smejanja. U ovom smeju, inatu i pravdanju prošlo je pozadugo. Razgovor je bio koje o čem, a najviše arhimandrita su bili na smej uzeli kako se je bio od samog imena škopljenja prepao. Malenica, pošto se umije, otare i od kavge i vike utoli, preduzme reč, govoreći: „S moje strane neka bi bilo jošt toliko kaluđera koliko i[h] je, samo da ne ištu i ne prosjače; ali nas s tim sramote i lepo su već dodijali, da bi čovek volio viditi Tatarina nego kaluđera!
Arhim[andrit]: „Muči, boga ti, gospodaru Malenica, jer od tebe će zaludu iskati. Ne iz Jerusalima i iz Svete Gore, nego s neba da dođe kaluđer, ti mu ne bi dao prebijenu grešljiku ni slomljena novca.”
Mal[enica]: „I ne bi[h], ne boj se, ne bi[h]! Kamo sreća da svi čine kao ja! Ne bi se nikad uveo bio taki običaj da su svi kaluđeri prosjaci! Dobro si učinio što si napomenuo Svetogorce! To su ti najveće [h]aramije sveta; neki od nji[h] imadu po četrdeset i po više kesa, pak sve idu te prose na namastir, a svoje novce (koje se ne srame zvati svoje) ne dadu u namastir, nego na interes, da im se plode. Ostare i ogrbave proseći, niti im je kad moguće od prošnje odustati. Na moju grešnu dušu, kao da su nas od boga uzeli pod arendu; globe i deru vilajet ni kriv ni dužan. Pak šta vele? „Turkom dajemo.” Propali i vi i Turci, bog dao i svi sveci! I koleno vam se zatrlo! Nas je bog izbavio od Turaka, a kaluđeri nas lepo naočigledce pod ljutim turskim [h]aračem drže i ne dadu oda’nuti. Jedva se jedan smetne s vrata, al’ eto ti dvojica trče da uzjašu! Bog i[h] znao otkud izniču i proizlaze; valja da se i oni, zar, negde plode. Lete jedan za drugim kao gavrani, pak sve istražuju gdi je ko umro; ni na onom svetu duša čovekova od nji[h] s mirom ne može ostati. Valja da od nji[h] pasaporat uzme ako misli pred boga izići; pak da se [h]oće jedan, neka bi i to, no nije dosta ni stotina. Kažu za nekakva mitarstva, po vozduhu, tri velika, a trideset mala; da je i nji[h] toliko, mlogo bi i[h] bilo, al’ opet bi se ko nadao da će se kadgod kurtalisati; no njima nejma ni kraja ni konca. Parusije, salandari, proskomidije i drugojača kojekakva imena, izmišljena za globiti žive i mrtve, to su ti tvoji Jerusalimci i Svetogorci; budak njima valja i motika, neka rade ka i drugi ljudi. Pak mi nije čudo drugim narodom, nego se čudim srpskom sinu kano može sebe tako pohuditi i bez svake nevolje prosjakom učiniti! Ali, pravo vele, kad se čovek pokaluđeri, odreče se svoga roda.
Siroma[h] arhimandrit našao se bio u bedi s Malenicom ne znajući šta će mu odgovoriti, ni kako će ga s vrata smetnuti. Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na pomoć.
Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe! A da pravo rečemo, nisu svemu ni kaluđeri krivi, nego zao običaj koji se uveo. Ljudi su sami, kako sam više rekao, počeli u manastire davati, preporučujući se monahom na nji[h]ove molitve, dok su se i oni obikli uzimati i molitve svoje prodavati; što ko ima, ono i prodaje.” Mal[enica]: ,,Pak dokle će taj običaj durati, gospodine?”
Ep[iskop]: „Dogod je volja ljudi i naroda, koji da ne daju i na se ne namamljuju, parasili bi se i kaluđeri prošnje i uzimanja; a Dok se god nađe ko će davati, naći će se i ko će uzimati. Dakle, kako vi-diš, od naroda sve zavisi.”
Malenica: ,,Sve je to vaš izgovor, gospodine. Narod, narod! Ko će narod složiti? Šta li zna prosti narod? Vas je narod izabrao za svoje pastire; ako vi poznajete da kaluđeri nisu od potrebe, učinite s njima kako je arhimandrit odsudio lekaru i terziji; narod u tom nema nikakva posla. Episkop: „Nije tako, moj Malenica, nije! Ne valja tako s narodom misliti, jer je naroda mlogo, a nas je malo. Narod valja savetovati i učiti, a ne srditi; silom se s njim ništa ne može učiniti. Narod je krotak i pokoran; krv će svoju do potrebe za svoje starije proliti. A stariji valja da se vrlo staraju da mu nikakve obide ne tvore, i neke narodne slabosti i običaje, ako nisu vrlo vredovite opštestvu, valja da preziru i trpe. Ako li kad namisle što na polzu opštestva učiniti, kakve novine uvodeći, a stare običaje uništožavajući, valja da dobro narodu dadu da pozna da je to njegova prava polza i da se s njim dobro misli. Svemoguć je jedan vladetelj u svom narodu kad narod savršeno pozna dobro namerenije svoga vla-detelja. Stari običaji naroda imadu silu vere i zako-na i kako ko počne u nji[h]ove običaje dirati, čini Mu se da mu u veru i zakon dira; misli da mu se nepravda i sila čini, pak se protivi i buni. Mnogo ga je i mučno ga je složiti, kako si sam rekao. Zato valja s njim tiho postupati; dati mu da razume i da čisto pozna j šta mu je polezno, šta li nije. Poznaće jedanput, poznati, ako i kasno. Samom je vremenu bog dao da sve otkrije i istinu da pokaže. Ko s navalicom radi da sve ujedanput učini, mnogokrat pokvari. Ono što se ne može sasvim izmeniti, valja popravljati i poboljšavati. Kako jedanput narod rekne, našto su kaluđeri? Što će nam? Tu ti je s njima; a dogod i[h] narod [h]oće, valja i[h] trpiti. Što mi možemo, ovo je; mirske sveštenike u manastire silom ne goniti; ne dopuštati nipošto da se mladi ljudi kaluđere. Malo će se ko posle dvadeset godina pokaluđeriti, kad sebe pozna, a navlastito kad sazna šta je monah, šta li se od njega iziskuje. Oni koji su se u ovomu činu našli valja da dobro gledaju, jer ćedu otvet bogu dati, da ne primaju u svoj čin one koji tu traže pribežište lenosti i spavanja. Ko želi monahom postati, valja da je savršena vozrasta, poštena i neporočna žitija, ili da je nauci sasvim.predat, ili kakav zanat polezan da zna i da je vredan ne samo sebe sama prepitavati, no i drugima pomoći. „Ove moje ruke“, govori sosud izabrani, „delale su ne samo za moje prepitanije, nego i za one koji su sa mnom bili.” Na ovi način imaćemo manje monaha; no što i[h] bude, biće na polzu opštestvu, na osnovanije bratije svoje i zaslužiće čest i ljubav naroda svoga.” Pri koncu i ovo je bila dobroga arhijereja reč: „Čada moja, nemojte pomisliti da ja iz kakve mrzosti k monahom ovo govorim; ja na zle običaje mrzim i rad bi[h] da se ne samo iz naroda, koliko je moguće, nego i iz same crkve i altara istrebljavaju.”
Kako je meni bilo, ovoga pravdoljubiva i či-stosrdečna arhijereja slušajući, iskazati ne mogu. Stao sam bio, s jedne strane, kako ga mogu dobro gledati i kako neću drugima u služenju smetati. Ne znam, ili mi je bilo milije gledati ga ili slušati. Bio je odveć blagoobrazan i krasnoličan čovek. Njegovo govorenje bilo je sasvim podobno mudrovanju srca njegova, prosto, nepritvorno, jednim slovom, duša, srce i govorenje pravo srpsko. Želio sam da se taj dan [h]oće kako produžiti. Koliko sam ga više gledao i slušao, toliko više sam se uslaždavao. No, po savršenju ovoga razgovora, budući se i dan k noći sklonio, ustao je, učinio obično blagodarenije, zafalio gospodaru i gospođi na časti, i, davši svima otečesko blagoslovenije, izišao je. U izlaženju, tiho osmijavajući se, govorio je arhimandritu: „[H]odi sa mnom, kukavče, da te ne zapopadne opet gdi Malenica. Za svima izišao sam najposle, pak sam ga pratio očima dok god nije ušao u svoj dvor.
Ja sam otišao u dućan moj, uzeo sam katihisis da što čitam. No, ko će čitati posle takog razgovora? Dalo mi se bilo nešto na žalost; uzdisao sam, suze su mi tekle iz očiju žaleći što nisam jedan od najposlednji[h] njegovih lokaja i služitelja, da ga gledam i slušam svaki dan! Taj dan ništa drugo nisam jeo osim pre ručka komadić hleba; no nije mi na um padalo jelo. Kao ovca kad dođe s paše, leže gdigod, pak preživlje ono što je pasla, tako sam ja preživao sav onoga predragoga arhijereja razgovor i učio sam ga kao naizust. Jedno mi je samo smetalo: ne bi[h] se nikad mogao od smeja ustaviti kad bi mi god palo na um kako je Grk Janja na Malenicu prsnuo, i kako je Malenice stalo vike.
Posle ovoga nezaboravljenoga razgovora počeli su mi se bili čistije i jasnije izobražavati u mom umu soveti moga tetka Nikole. Na[h]odio sam neko podo-bije među njegovim mudrovanjem i arhijereovim. Počeo sam smatrati ep iskope i mirske sveštenike kao prave mirskoga naroda pastire. Kako bi mi došla na um imena muž i žena, ženidba i udaja, u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u kom činu upažavao bi[h] najveću svetinju posle boga na zemlji; kako bi[h] čuo da u crkvi biva venčanje, išao bi[h] ga gledati s takim umiljenijem kako god svetu liturgiju. Gdi bi[h] god vidio najmanju devojčicu, mislio bih u sebi: ovo je mala mati čelovečeskoga roda. Od onoga nezaboravljenoga dna i do danas, kako gdi vidim dete pri sisi, spomenem se moje milostive i predrage matere, koja me je na isti način pri maternjim prsima držala i svojim mlekom [h]ranila, oživi želja moja za njom, koliko da je danas umrla, krv njezina koja u meni teče, počne s većim ustremljenjem teći, srce mi se smuštava, same suze teku. Mislim, slatka mati, presveto duši mojej ime, gdi si da celujem stope nogu tvoji[h]! Od onog blaženog dna, velim, ne mogu viditi malo dete pri sisi, da u isto vreme ne razmislim neiskazano blagodejanije, milost i promisal preblagoga boga.
Neka svak rasudi, ko bude čitati ove vrste, kakva čuvstvovanija blagodarnosti i pripoznanstva k bogu i roditeljem mogu se usejati i ukoreniti u jedno mlado srce črez sami jednodnevni razgovor jednoga čistosrdečnoga čelovenoljubivoga i razumnoga učitelja. Ovo je najveće blagodejanije koje se može učiniti junosti; na ovim blagorodnim čuvstvovanijam osnova-vaju se i naziđavaju sve druge bogougodne dobrodetelji. Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na njivu srca svoga semena najkrasniji[h] i najblagorodniji[h] dobrodetelji. Dete blagodarno biva poslušljivo i pokorno; iz poslušanija i pokornosti rađa se trudoljubije i ispolnjenije svake svoje dužnosti, a odavde proizlaze i izviru, kao iz živoga izvora, sva ostala blagona-ravija, jednim slovom, sve pošteno, razumno, prave-dno, bogu i čelovekom ugodno življenje. Valja dete naučiti da je blagodarno i slugi i sluškinji koji ga poslužuju, jer ono samo sobom toga jošte nije kadro zaslužiti; da je blagodarno svakom čoveku za najmanju dobru reč; da je dužno nikoga ni u čem ne uvrediti niti ozlobiti; svakom po sili i po mogućstvu svome dobro učiniti) i svoju blagodarnost u svako vreme slovom i delom pokazivati. Dati mu da pozna da to bog [h]oće i za naše isto blagopolučije to od nas iziskuje, jerbo samo na ovi način možemo s drugim ljudma i sami sa sobom u miru, u ljubavi i u zado-voljnosti prebivati i život naš tiho i slatko provoditi.
No da dođem opet k meni. Po ovom razgovoru gospodina episkopa bio sam se sasvim počeo izmenji-vati i moja prva mudrovanija i namerenija zaboravljati; kad eto ti moja zvezda, koja je drugojače sa mnom naumila bila, po mesecu dana donese iz Srema u Tamišvar nekoga momka kalpagdžiju, imenom Todora. Ovi postane kalfom pri jednom majstoru istoga zanata, koga je dućan baš do našeg dućana bio. Ne mogu se načuditi kakvo je nepostojanstvo človečeskog srca, a najpače u mladosti. Ovi ti me novi prišelac uzme sasvim na svoju ruku i preoblada. Počne mi kazivati za Frušku Goru u Sremu, za množestvo manastira i kaluđera, a navlastito uveri me da u Fruškoj Gori ima taki[h] dolina i peštera da se čovek može sakriti u njima da ga nikad niko živ ne nađe; i ne samo da se može posvetiti, nego da može i čudotvorac postati. A da ispovedam svu pravicu, moje samoljubije meni je šuškalo katkad u uši, da meni moja muka neće zaludu ostati, no kad se posvetim, da ću činiti čudesa. Kaže mi jošte moj Toša da se nahodi u Fruškoj Gori jošt jedan pustinjik k kojemu izdaleka dolaze ljudi da im čini čudesa, i da nema d[a]na kad on ne učini po koje čudo. Nije se drugo za me hotelo; ovo mi je dosta bilo da me podbode i upali. Jošt jedan pustinjik? Koji čini čudesa? Pa šta ja čekam onvde? Svaki minut činio mi se godina; krila sam želio! Dan je bio subota, početak meseca junija, kad sam ovi glas dobio.
Pri istom mome majstoru i trgovcu bio je jošt jedan momak iz Čakova, imenem Nika Putin, dve ili tri godine stariji od mene, moj komšija, s kojim sam zajedno u školu hodio. Ovi posle ručka bio je na tavanu, za razbijati pamuk. Ja nama[h] otrčim k njemu i donesem mu moje vesele glase i novine. Kazivao sam mu i s takim userdijem, kao da sam bio, bog zna kakvo, sokrovište našao, zaklinjući ga sa suzamˊ u očima da mi dâ savet kako bi[h] ja mogao koliko pre u one blažene gore doći, gdi se čovek može popustinjičiti.
Leto, za putovanje dobro vreme. Moj ti Nika, koji do tog časa nikad o svetinji nije sanjao, nego jošt saviše, odveć je pitom bio s devojkama kad bi š njima pazario, u ovi par sasvim se zaboravi, sav se izmeni i promeni — rekao bi[h] kao da ga je moje govorenje obajalo i očaralo - i počne mi ovako besediti: „Kako to? Sam si naumio poći? A ja ovde pra[h] da gutam razbijajući pamuk? Neće to Nika prpiti! Zajedno smo rasli, zajedno knjigu učili, zajedno na zanatu bili, zajedno ćemo i putovati.” To izrekavši, zagrlimo se i poljubimo, zadajući jedan drugome reč i veru da se nećemo nikad rastati. Ko bi pri svem ovom ne pomislio da ovo bog ovako ne namešta? Ja se tada nimalo o tom nisam sumnjao i sve sam za javne znake uzimao da ću se nabrzo posvetiti. Nika, malo popomislivši, „sedi ti ovde,” rekne mi, „i čini se kao da razbijaš pamuk; idem se i ja malo s tim Todorom porazgovoriti.” Ode; postoji po sata, pak opet dođe. On je razumniji bio od mene. Nije pitao ni za peštere ni za pustinjike, nego koji je pravi put od Tamišvara k Sremu, gdi se Tisa prelazi, gdi li Dunav, i koji je najbolji manastir u Sremu. Kaže mi sve, hvaleći mi svrh svega manastir Hopovo, da je drugi na zemlji raj. No, nigde nego u [H]opovo! Pao je razgovor posle, šta ćemo na putu jesti (i da on nije napomenuo, meni to ne bi ni na um palo). Za napitak nije nam bilo brige, jer je Niki Todor kazao da ćemo sve pokraj Begeja ići. Ja kažem da imam tri grošića od oni[h] što mi je poslednji put moj tetak dao (a da je znao na kakav će mi i[h] put dati, ne bi mi i[h] dao). „To je dosta“, odgovorio mi je, „tri grošića hleba dosta će nam biti za dva dni.” Dođe mi na pamet Maleničin razgovor, pak reknem, smijući se, „da i ta tri grošića nejma, u kaluđere idemo, mora nas vilajet [h]raniti.”
Sutradan nedelja; dućan stoji vazdan zatvoren; kako se god [h]oće za pobeći i uteći. Legnemo zajedno, ne za spavati, nije nam bilo do spavanja, nego za razgovarati se i savetovati kako ćemo se izmaći i kako ćemo učiniti da se barem prvi dan niko ne doseti da smo očistili. Sve se to metne u red i namesti. Ko će nam sad brže zoru doneti? Nikada je devojka na udaju s većim nedoumenijem nije čekala, koja se je svu noć krasila i upodobljavala, niti joj je do spavanja, jer misli sutra dan na venčanje poći, kako smo je mi čekali. Dođe i ona jedanput. Nika uzme moju torbu s našim košuljama, mojim katihisisom i časlovcem i s hlebom koji smo jošte s večera spremili, pak iziđe iz grada, počem mi kaže gdi će me čekati, a ja pođem u majstorov konak, da kažem sluškinji da mi dvojica nećemo biti taj dan s drugi momci pri ručku. Ovo smo ovako bili odredili za zametnuti tragove. Moja majstorica bila uranila, da u crkvu pođe. Slažem njojzi da ću s Nikom celi dan na udicama ribu loviti. Ona zapovedi sluškinji da mi dâ komad hleba, govoreći: „Kad ste ludi, ja vam pameti ne dado[h]; idete po suncu i gladujete, a ja znam dobro da ta vaša riba neće na moj tiganj doći.” Ko srećniji od mene! Taj je dan dobijen; a sutra, dok za nas raspitaju, ne znajući na koju smo se stranu okrenuli, proći će i drugi dan. Iziđem iz grada; nađem Niku: „[H]ajde, brate Niko! Sve nam ide po želji! Sreća nas za ruku vodi!”
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|