IDU
Oči im vire iz grobnice straha.
Bez duše. Crni k'o podignut grob.
Usne prepukle od vrelog daha.
Nad svakom glavom nadvila se kob.
Umesto zvona, udaraju srca:
Zvone na užase. U vazduhu led.
Nevinost srećna pred ponorom grca.
Starost pocrne, čovek posta sed.
A idu oni, poslanici pakla.
Napred korača pobesneo pir.
Tresu se kuće i padaju stakla.
I noć se spušta, i vrisak, i mir.
Zamrle duše, samo dršću prsti,
K'o snaga gde je tek zaboden mač.
Poneka glava skriveno se krsti.
Još znak slobode detinji je plač.
