Dnevnik jednog dobrovoljca/XI
| ←X | XI Pisac: Pera Todorović Dnevnik jednog dobrovoljca |
XII→ |
Šumatovac je slomio i ojadio Turke, ali u srpskom štabu ni na dan same bitke, ni sutradan 12 avgusta nije se ništa o tome znalo. Šta više Černjajev je utvrdo očekivao da će Turci 12 avgusta obnoviti svoje juriše na Šumatovac, stoga je preksinoć izdao naredbe da se sutra, 12 avgusta, koncentriše što je moguće više vojske na visovima i kosama oko Šumatovca da brani da ne bi Turci prugovačkom doljačom obišli Šumatovac pa izišli na banjsko--deligradski drum. Između ostalih potkrepljenja, naredio je da s leve obale moravske pređe na aleksinačku stranu i odeljenje majora Steve Velimirovića koje se 11 avgusta borilo ceo dan na žitkovačkim i prćilovičkim visovima. U naredbi, kojom se pozivalo ovo odeljenje, stajalo je izrično: da se komandant odeljenja, major St. Velimirović, ima sam javiti tačno u 7 časova u jutru, a bude li štab tada već izašao na pozicije, on da pođe za njim i da ga nađe. Ovo spominjem stoga, što se ovaj događaj, kao što ćemo malo čas videti, svršio katastrofom i smrću majora Velimirovića.
Rano ujutru 12 avgusta dovedu vojnici u štab nekoliko zarobljenih Turaka. Našli su ih gde spavaju po vinogradima oko Šumatovca. Svi su zarobljenici bili azijatski nizami; krupni, zdravi, lepi ljudi, sa dobrodušnim, poštenim licem. Na ispitu pokažu: da su sinoć i oni učestvovali u poslednjem jurišu na Šumatovac, da su bili odbijeni, da su se u bežanju izgubili od ostale vojske, pa kako nisu znali gde su, a težak umor ih svladao, to poležu i pospe u vinogradima, gde ih posle naša straža pohvata. Oni dalje iskažu da su Turci juče imali velike gubitke, da im je naročito dosadila naša artiljerija, da je turska vojska jako iznurena posle šest neuspešnih juriša i da Turci danas ne mogu ni misliti na napadaj, ako ne dobiju otkud svežih Trupa, a koliko oni znaju, te trupe ne mogu niotkud doći. Na ove iskaze jedan ruski oficir primeti đeneralu Černjajevu, da li ne bi dobro bilo da se odmah preduzme opširno rekognosciranje u šumatovačkoj okolini, pa ako se pokaže da su Turci zbilja jako postradali od jučeranje borbe i da im treba vremena da se oporave i sformiraju prorešetane brigade, onda im to vreme ne dati, već ih napasti odmah i naterati ih da se oni prema nama upravljaju, a ne mi prema njima. Na ovu primedbu, koja se docnije pokazala kao vrlo umesna, Černjajev odgovori:
— Ah, manite se toga; slušate ove budale! Oni tako govore ili stoga što su u našim rukama, te žele da nam polaskaju, ili je to običan turski šeretluk da nas zavaraju da ce ne pripremimo, pa da nas napadnu iznenada nespremne. Zatim se okrete svima oficirima koji su bili tu i reče: — Gospodo, danas će Turci napadati možda žešće no ikad dosad, naše je danas samo da ce branimo, budite spremni na to, za po časa polazimo na pozicije.
Videćemo kako se Černjajev ljuto prevario.
U 8 časova ujutru već je ceo štab bio u šumi na visovima, severno od Aleksinca, a zapadno od Šumatovca. (Ti su visovi krajnji ogranci Lukovice planine i pružaju se od Deligrada do Aleksinca u zapadno-istočnom pravcu.) Tu je bilo puno vojske, bataljoni su jednako dolazili i prolazili, zamicali u šumu i razmeštali se; komesari su vukli hleb, meso i rakiju da nahrane i napoje vojsku; komordžije su pronosile municiju; oficiri glavnoga štaba, podeljeni u grupe, švrljali su besposleni po šumi, dovikivali se i larmali, cela je šuma oživela od vojske. Iznenadilo me je, kad usred ove vrleti, šume i pustare naiđoh kod jedne grupe štapskih oficira po dva puna bureta lepa, uhlađena piva i poveliko bure dobra vina. Docnije se više nisam čudio takvim pojavama, jer sam video da puna burad takođe spadaju u vojničku opremu timočko-moravskoga štaba, da su ta puna burad za gospodu štablije tako isto nužna na pozicijama, kao god i puni topovi, i da je jednoj čitavoj grupi štabnih oficira glavna zadaća da se brinu da burad budu uvek puna i da idu za njima svud kud god se oni krenu.
Prođe 8 časova, prođe 1/29, prođe i 9 a Turaka još nema da napadaju. Černjajeva čisto kao da uznemiri ta okolnost, te odasla ordonanse da vide šta je to, a sam siđe s konja i stade hodati jednom putanjom u šumi, razgovarajući se sa nekoliko viših oficira, koji su bili uz njega. U tome dođe majop Ct. Velimirović i zamoli me da ga prijavim đeneralu. Prijavim ga, đeneral ta dozva sebi i između njih dvojice otpoče se ovaj razgovor, pri kome sam ja imao nesreću da budem tumač između đenerala i majora.
— Gde ste vi dosad? Ako se ne varam, vama je naređeno da se u 7 časova javite meni u štab, a sad je devet — pitao je đeneral.
— Tako sam i učinio, ali vi ste bili otišli pre 7 časova i ja sam pošao za vama, kao što glasi naredba, i ma da sam terao brzo, nisam vas mogao naći pre 9 časova — odgovori major.
— Gde vam je vojska?
— Baterije su na logorištu, a pešadija ne znam gde je...
— Šta, šta, šta velite vi!? Vi komandant smete peći da ne znate gde su vam trupe! To ne može biti, to ne može biti!
— Molim g. đeneral, moje odeljenje u jučeranjoj borbi bilo je potisnuto. Ja sam morao biti s artiljerijom, a artiljerija se morala povlačiti putem preko kose, jer je jedino tuda mogla proći. Međutim pešadija je prsla po šumi, vinogradima i kukuruzima i svaki se posebice povlačio kuda je najlakše mogao. Ma da sam pred borbu označio zborno mesto, gde se u slučaju povlačenja imaju skupiti sve trupe, opet zato, kad sam tamo došao s artiljerijom, ne nađoh gotovo ni jednoga pešaka. Odmah sam razaslao sve konjanike i trubače što su mi bili pri ruci da sviraju zbor i da skupljaju rasutu vojsku. Zbor je sviran cele noći, konjica je obigrala celu okolinu, ja cele noći nisam trenuo, ali rezultat je bio skoro nikakav. Nigde ne mogoše naići na poveća odeljenja vojske. Nailazili smo na gomilice od 2—Z i 5—6 ljudi, i to je prikupljeno, ali to ne iznosi ni jedan bataljon. Vojnici vele da na sviranje zbora i stoga nisu smeli doći, što su se bojali da to nije kakvo tursko lukavstvo, te da njih po dvojica-trojica ne zapadnu u zasedu kakvog povećeg turskog odeljenja. Znajući da vojska ima običaj, kad je suzbijena, da se povlači na mesto gde je pre logorovala, odaslao sam u zoru konjanike u Veliki Šiljegovac, da vide nije li se vojska tamo skupila, i ako jeste, da je odmah dovedu u Prćilovicu. Do moga polaska konjanici se još nisu bili vratili iz Šiljegovca. I tako, ja faktički sad ne znam gde, je moja pešadija, ali g. đeneral vidi da to nije moja krivica. Ja nisam mogao trčati za svakim pešakom posebice, a morao sam da pazim na topove, da pri povlačenju kakvom pogreškom ne padnu u ruke turskoj konjici koja nas je gonila. — Šta zaplećete, šta tu zaplećete? Komandant ni u kom slučaju ne sme da ne zna gde mu je odeljenje. Tu nema opravdanja, tu nema izvine. Vi ste strašljivica, vi ste kukavica, vi ste morali prvi bežati kad ne znate gde vam je vojska. Ja sam računao na vaše odeljenje, vi ste pokvarili ceo moj plan, moji položaji stoje goli, neposednuti pred Turcima, meni treba vojska, meni treba vaše odeljenje, vojsku mi dajte, nesrećniče, vojsku mi dajte!..
Černjajev pomanita, stade kao furija koračati uzanom putanjom, oči mu se nališe krvlju, pa je vikao i vikao, posle se okrete meni:
— Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga, obesiću ga — nevaljalca, ženu jednu; jest, žena, to je njegovo pravo ime.
Zatim se osu niz grdnja koje je Černjajev jednako propraćao uzvicima na me: »Kažite mu, kažite, da mu to veli njegov đeneral, da mu to ja velim«. Ja sam se starao da pri prevađanju ublažim đeneralove izraze.
Najposle Černjajev pritrča majoru Velimiroviću, (koji je bled i skrušen sedio na konju), sa stisnutom pesnicom, i povika od gneva promenjenim glasom. »Vojsku mi dajte..e...e....., vojsku, vojsku, meni treba vojska. Strašljivče jadni, vojska kamo ti?« Major Velimirović odgovori potresnim glasom:
— Ja nemam vojske.
Černajev odstupi od njega i produži svoje psovke i prokletstva:
— Ja moram da bežim, ja ću da ostavim ovu nesrećnu zemlju, gde me niko ne sluša: moje se naredbe ne izvršuju, moji ce planovi namerno kvare. Niko ne sluša, a svi rezoniraju. Prokleti rezoneri! proklet čas kad sam stupio na ovu zemlju, ja ću c yma sići, ja ću se ubiti...
Komarov priđe Černjajevu i poče ga uspokojavati.
— Dobro — prodera se đeneral. — Skinite mu sablju, napišite komandantu drugog korpusa da ja ovo stvorenje (đeneral pokaza rukom na majora Velimirovića) dajem pod sud, pod najstrožiji vojnički sud; neka ga pod stražom isprate za Beograd, neka mu tamo sudi njegov ministar; ja takve žene ne trebam u vojsci.
Komarov me povuče za ruku, te stadosmo obojica pred majora Velimirovića.
— Otpašite sablju, rekoh mu ja — (po zapovesti Komarova) — vas stavljaju pod vojni sud, još danas će vas opraviti u Beograd.
Ja nemam reči da iskažem onaj izraz koji se tada razli po bledom licu majora Velimirovića, To je bila neka čudna smeša od bola, gneva, gorčine, sumorne ironije, i teške, teške tuge. On pruži sablju s rezignacijom. Još i sad kao da gledam njegovu pruženu ruku, sa onom svetlom sabljom sa lavovom glavom na balčaku. Pošto predade sablju, major Velimirović opre se obema rukama o unkaš, nasloni se na ruke i čisto ce sav zgrči i pogrbi od bola; mora da mu je tada neka strašna misao čupala dušu. Dok se Komarov zabavi oko sablje, ja se primakoh majoru Velimiroviću i rekoh mu polako: — U Beogradu nisu Rusi, tamo ćete izaći pred srpski sud. On me pogleda, uzdanu i reče zagušljivim glasom: — Svejedno, meni je sad sve svejedno. Komarov otkide list iz svoje beležnice, napisa na njemu nešto i dade mi da prevedem. Taj je listić i sad kod mene i na njemu stoji ovo: »Komandantu drugoga korpusa (pukovniku Protiću).
»Major Velimirović, posle bitke 11. avgusta, ostavio je svoje odelenje, koje se sastojalo iz 6 (ili 8, ne može dobro da se pročita) bataljona i 2 baterije i niti je mogao pokazati gde mu se odelenje nalazi, niti ga je mogao skupiti. Usled toga desno krilo naših položaja ostalo je bez vojske i podvrgnuto je najvećoj opasnosti od nepritelja. Predajući stoga vojnome sudu majora Velimirovića, naređujem da ga pod stražom isprate u Beograd, gde će mu se suditi po svoj strogosti vojenog zakona.
»Glavnokomandujući timočko-moravske vojske, đen. Černjajev.«
Dok sam ja tražio hartiju da napišem ovu kobnu naredbu, đeneralu Černjajevu dođoše druge lutke. On priđe majoru Velimiroviću, reče da mu se povrati sablja, pa mu ce onda okrete:
— Ja vam opraštam. Idite, skupite vašu vojsku, i ako mi danas očuvate sadašnje naše položaje na levoj obali Morave, da ih Turci ne zauzmu, ja vas doveče pozdravljam činom potpukovnika.
Ova nežnost Černjajevljeva bila je reakcija na njegovu otoičnu prasku. Izgleda kao da je i sam osetio da je prekardašio, pa hita da suvišak cvoje grubosti zagladi lepim obećanjima. No majoru Velimiroviću kao da nije trebalo ništa više, jer on odgovori:
— Praštanje nije nužno, pošto ja ne uviđam moju krivicu, a nagrada je takođe izlišna, pošto sam se ja i dosada borio bez ikakvih nagrada. Đeneral progunđa nešto, major pripasa sablju, obrnu konja, obode ga i brzo ce izgubi u šumi.
To je bilo oko 9 časova izjutra, a oko podne valovita Morava već je nosila mrtvo telo majora Steve Velimirovića. Napadnut, uvređen, osramoćen, i pred vršnjacima, i pred mlađim i starijim oficirima, (pri Černjajevljevoj grdnji prisustvovalo je dosta oficira) on, nežan i osetljiv, nije mogao da preživi ovu porugu, gde su ga nazivali kukavicom, strašljivicom, beguncem, izdajnikom, i pešio je da se ubije u jednoj gostionici u Aleksincu, i tako je i napisao pismo svome bratu kapetanu J. Velimiroviću. No u gostionici zbog mnoga sveta nije mogao izvršiti svoju nameru, stoga ode i skoči u Moravu. Tako je skončao čovek koji je u vojsci važio kao vrlo valjan oficir, u građanstvu kao vrlo pošten čovek, koga oplakuju svi koji ga poznaju.
A šta je učinio đeneral, pošto je svojom surovom netaktičnošću dao povod jednom štetnom samoubistvu? Otišao je y šumu onoj grupi oficira, kod koje su bila burad uhlađenoga piva, i kad mu podnesoše čašu penušavog pića, on uzviknu radosno:
— Ah, to ste vi, Hludove, (Hludov je tatina maza nekoga bogatoga ruskoga kupca, i prisni prijatelj Černjajeva) vinovnik ovoga dobroga napitka? Hludov se zadovoljno smešio: — Ja, vaše prevashodstvo!
— Ah, vi ste divan, divan čove...k...
Navrnuta čaša hladnoga napitka ne dade đeneralu da lepo dovrši poslednju reč.
Razume se da je za prvom čašom došla druga, treća, četvrta i tako dalje; pa onda meze, pa onda vino. U tome javiše s prednjih položaja da se kod Turaka ne opaža nikakav pokret, sve je mirno i po svoj prilici Turci danas ne misle napadati. Ova uspokojavajuća vest još više raspoloži đenerala, on zaboravi šta je jutros govorio oficirima — i sad se pilo i ćeretalo. Đeneral reče: — A, a, čini mi se Turci cy juče razbili glavu o Šumatovac. Zatim... Šta mislite vi čitaoci da je došlo zatim? »Đeneral je izaslao jake izvidnice da provide stanje i raspoložaj Turaka, i naredio bataljone da otpočnu napadaj, ako se pokaže da je korisno napadati.« Je l te, to vi mislite? E, varate se. Evo šta je bilo »zatim.« Zatim đeneral dade napraviti od lisnatoga granja zaklon od sunca, pri ruci se nađe i malo meke postelje i đeneral leže da malo »otpočine.« No ako je đeneral »otpočivao,« zato je načelnik štaba, puk. Komarov, bio budan, on nije dangubio. — Jašite, reče mi, i hajdete za mnom. Pomislim: »No, sad će biti šta će biti; Komarov je energičan čovek, on neće dati Turcima da se oporave od jučeranjih udara, on će sad gledati da izazove čarku i time da nagna đenerala da napadne Turke.« Pa šta bi?! Pošto smo čitav sat švrljali po šumi, sretajući gomilice oficira i vojnika, a i čopore seljačkih svinja, koje su pasle po šumi, Komarov ce zaustavio kod jedne gomile vojnika i reče im:
— Zašto vi vojnici gledate mirno ovolike svinje ovud? Zašto ih ne bijete i ne jedete? Bolje da ih vi pojedete no Turci. Vojnici poskidaše kape: — Vala, gospodine, dosad nismo smeli, a kad nam ti veliš, mi ćemo odsad klati gde god uhvatimo. — Koljite, koljite, — reče Komarov — i ako vam ko rekne što za to, a vi kažite da vam je to đeneral dozvolio.
Obodosmo konje i pođosmo dalje. — Je l' te da sam dobro učinio, što sam rekao vojnicima da ubijaju svinje? Neka jedu ljudi, a? — upita me Komarov. — Ne znam, vaše visokoblagorodije, ja ce bojim da će ta vaša dozvola izazvati svađu i mržnju među vojnicima i ovdašnjim stanovništvom, čije su svinje. Ljudi su dosta postradali i od Turaka, pa sad da ih počnu pljačkati još i naši vojnici. Ja znam naše seljake, oni ne mogu gledati mirno da im vojnici na oči ubijaju njinu stoku.
— Pa šta, po vašem mišljenju pametnije bi bilo ostaviti vojsku da gladuje, a tolike svinje lutaju po šumi?! — reče Komarov čisto srdito. — To ne, odgovorim ali ako vojska zbilja trpi oskudicu u mesu, po mome mišljenju bilo bi i bolje i pravilnije da se ovi čopori svinja po zakonu o rekviziciji redovnim putem rekviriraju od stanovnika; jer, pravo da vam kažem, ja ne verujem da se ovako među vojnicima neće naći dosta i takvih, koji će od te stvari napraviti trgovinu, tj. ubijaće ne samo onoliko, koliko im treba da jedu, već će nositi meso i u Aleksinac na prodaju, a držim da će vojnici tu vašu dozvolu raširiti i na drugu vrstu stoke, na ovce, goveda itd., pa stvar može uzeti vrlo ozbiljan oblik. — Pa najposle neka bude i tako, bolje neka naši vojnici makar i prodaju meso od ove stoke, no da padne Turcima u ruke. Ta vi ste videli kako su Turci pobili mnogo svinja po selima kuda su prošli, reče Komarov još s većom srdžbom.
— Ono tako je, i vi ste tako i vojnicima rekli: »Bolje da vi pojedete tu stoku no Turci.« Ali vojnici mogu rđavo razumeti te vaše reči: »Bolje vi no Turci.« Neće li vojnici izvesti iz tih vaših reči kao da vi držite za sigurno da će i ova šuma i ovaj ceo predeo, gde smo sad mi, pasti Turcima u ruke, da će ovdašnje stanovništvo morati naglo da beži pred Turcima, te neće imati kad ni stoku da istera, jer kako bi inače ova stoka mogla pasti Turcima u ruke.
— No! šta vi to govorite?! Vi mislite vojnici su takve cepidlake kao vi, pa će im čak to pasti na um da mudruju šta sve mogu značiti moje reči. Oni su radosni što će moći siti da se najedu krmetine i ni na um im ne pada da rezoniraju tako daleko. Oni ce raduju mojoj dozvoli, a meni je opet milo što sam mogao da im učinim tu radost — i punktum. Ovo je bilo izgovoreno već sasvim srdito. Ja ućutim, kad je »punktum,« nek je punktum, a u sebi sam mislio: »Lako je tuđim malom činiti drugome radosti i poklone.«
Posle ovoga podviga Komarov se vrati mestu gde je đeneral »otpočivao.« Još ne besmo stigli tamo, a već po šumi se ovde onde čuo prasak pušaka. O dozvoli da se ubijaju svinje brzo se rasprostrla po vojsci i svaki je pohitao da se njome koristi. Na dva sata posle toga, g. Nazarov, poručnik pri đeneralnom štabu, već je sa nekoliko drugova vijao s golom sabljom jedan čopor svinja i na trku junački kasapio jednu krmaču. Reklo mu se da ne puca, da ne probudi đenerala, pa ce čovek poslužio hladnim oružjem. Malo docnije pronesoše jednoga ranjenog vojnika. Šta je? Gađajući svinje neko ga u šumi ranio. Tako je, kad iz štaba izlaze sve samo mudre, premudre naredbe. Moja se pretpostavka o trgovini sa upljačkanim svinjskim mesom obistinila: pre ove dozvole u Aleksincu se prodavalo svinjsko meso 10 groša oka, a često se nije moglo ni dobiti, što uostalom na letnjoj žezi nije bilo na štetu. Na tri dana posle ove dozvole cena svinjetini spada na 4 groša po oki; često si mogao videti gomile vojnika, gde ca neoderanim svinjskim butom ili čitavom polovinom svinjčeta, nataknutom na pušku, ulaze u varoš i idu kasapnicama. Usled ove Komarovljeve dozvole bilo je docnije na više mesta svađe između vojnika i mesnoga stanovništva, a tako isto i između srpskih i ruskih oficira. Tim povodom je kod sela Vukanja sadašnji potpukovnik St. Benicki udario takav šamar jednom ruskom oficiru da ga je svalio na zemlju. Cve ove sitnice spominjem stoga, što, ma da su sitnice, opet su vrlo karakteristične.
Oko 4 časa po podne dođe izvešće s prednjih položaja da se Turci povlače, da su napustili prugovački šanac, da su ostavili na bojnom polju mnogo nepokopanih mrtvaca, što nije turski običaj pri redovnom povlačenju, da su u Prugovcu, koji su juče zauzeli, ostavili čak i malo vojničke opreme, da svi znaci pokazuju da su pri jučeranjem jurišu na Šumatovac Turci grdno stradali, pa se sad, bojeći se naših napadaja, povlače da zauzmu zgodnije položaje za obradu.
Đeneral je već bio ustao od »počivanja« kad stiže ova vest, te odmah naredi da se spreme konji i ceo se štab krete u — Aleksinac. Vojska osta da prenoći u šumi po položajima, gde je danju bila razmeštana. U veče se razlože velike i česte vatre po svoj šumovitoj kosi i visovima. To je bila đeneralova naredba, kao bajagi: neka Turci vide kakva smo mi sila i da nas ima kao na nebu zvezda. A međutim Turci su sigurno mislili; »Da vi imate snage i pameti, vi bi nas, ako ne sinoć, a ono rano jutros pognali onako iznurene i desetkovane, i ne bi nam se dali osvrnuti do granice«... Kako tako, tek današnji dan prođe na miru, i mi dadosmo Turcima jedan dan za oporavljanje.
Uveče je bilo u Aleksincu dosta živo i veselo, glas o turskom povlačenju dopro je u varoš i stanovništvo je malo danulo slobodnije; karika koja se stezala da ga uguši, malo je popustila. U kafani ce nađoh s kapetanom J. Velimirovićem. On mi kaza o smrti svoga brata, i pošto mi je prvo pročitao, dade mi da odnesem đeneralu jedno pismo. U pismu je bio izliv bola ucveljenog bratskog srca. Kapetan Velimirović tražio je otpust iz timočko-moravske vojske, gde je đeneral komandant. Između ostalog sećam se i ovih reči iz toga pisma: »Dok se vi u štabu večeras zalivate šampanjom i jedete svakojake đakonije, moga mrtvoga brata jedu raci u Moravi. Ja sam brat čoveka koga ste vi ubili, i meni je nemoguće da služim dalje pod vašom komandom. Vi ćete to pojmiti«...
Odnesem pismo đeneralu, no Komarov me predusrete i htede da mi uzme pismo. Dok sam ce ja ustezao da mu ga dam, izađe đeneral i upita šta je. Kažem mu da se major Velimirović ubio i da je ovo pismo od njegovoga brata kapetana Velimirovića, upravljeno lično na đenerala. Černjajeva porazi ova vest, uze pismo, ali ga ne otvori, već stade vikati: »to ne može biti« i opravi sa mnom Komarova kapetanu Velimiroviću da vidi Komarov šta je u stvari. Komarov i kapetan Velimirović razgovarali su nabusito i pogledali se mrko. Velimirović je krivio i optuživao, Komarov se pravdao. Kad nastupi ona duga i mučna pauza, koja obično nastupa pri takvim razgovorima, gde ni jedan ne zna šta da počne, Komarov ustade i ode. O ovom samoubistvu pok. majora Velimirovića govorilo se tada mnogo u našim vojničkim krugogovima. Jedni su krivili i osuđivali đenerala za preranu smrt jednoga valjanog oficira; drugi su zamerali pokojniku za njegovu suvišnu osetljivost. Ja se zadovoljavam time što sam verno opisao ceo ovaj žalosni događaj, koji se završi smrću majora Velimirovića, pa neka svaki po faktima sudi kako mu se najpravilnije čini.
Da napomenem još ovo: naskoro posle smrti majora Velimirovića, njegov ađutant, Kristifor Stefanović uzme odsustvo, ode u Beograd i tamo se ubije iz revolvera. Da li je to ubistvo bilo u kakvoj svezi sa smrću majora Velimirovića — ne zna se. Neki hoće da znaju, kao da je Kristifor osećao neki teret na svojoj savesti zbog majorove smrti, što ga je najposle nagnalo da se i sam ubije. No pouzdano se ništa ne zna. Kad sam docnije govorio u Paraćinu sa pukovnikom g. Dragaševićem o smrti majora Velimirovića, i izrazio mu moje čuđenje da je pokojni Velimirović tako jako primio srcu reči jednoga đenerala, o kome ni sam nije imao bog zna kako visoko mišljenje, g. Dragašević mi reče: — E, moj gospodine, jedno čitavo koleno naših akademijskih oficira vaspitano je tako da bi svaki od njih u podobnom slučaju isto tako postupio kao i pok. Velimirović. To su ljudi nežna, osetljiva srca, nesposobni da podnesu i prežive tako surove udarce. Njina osetljivost je njina slabost i njina veličina.
Ja rado veryjem g. Dragaševiću kao profesoru naše vojene akademije i vaspitaču toga osetljivoga kolena, ali ce tako isto sećam, kako je u sličnom slučaju, kakav se desio sa pok. Velimirovićem, postupao pok. major Paja Đorđević — (šta ga ih je pokojnih!) — vršnjak Velimirovićev. Mesto da misli na samoubistvo, on je tada spominjao cer, za koji bi, u krajnjem slučaju, dao vezati Černjajeva i — puškarati ga.
13 avgusta bilo je u našem štabu vedro i veselo. Turci su odstupali i đeneral se spremao da pređe u nastupanje. Mnogi u štabu dobili su toga dana odličija i činove. Tako je pukovnik Komarov postao »prevashoditeljstvo« tj. đeneral; major Vladan Đorđević postao je, »za pretrpljeni strah« u Šumatovcu, potpukovnik, major Sava Grujić, kao komandant cele artiljerije, koja je dejstvovala 11 avgusta, takođe potpukovnik; pukovnik Kosta Protić, komandant aleksinačkih položaja, dobio je, kao naknadu za izgubljenoga brata, (kapetana Živ. Protića), đeneralski čin. Na ovaj se račun u štabu pilo i veselilo. Đeneralu dođe telegram od austro-ugarskog konzula u Beogradu, u kome konzul javlja da je doznao kako je nekoga austrijskoga laćmana, dopisnika »Nove slobodne prese« (zaboravio sam mu časno ime), koji je bio u turskom taboru, nestalo u borbi na Šumatovcu, te se po tome misli da smo ga mi zarobili, i konzul pita šta se misli s njim činiti. Novo prevashoditeljstvo reče mi te napisah konzulu ovakav odgovor:
»Čovek, koga tražite, nije u našim rukama. Iz bitke od 11 avgusta mi imamo uopšte vrlo malo zarobljenika, ali utoliko je veći broj mrtvih koje su Turci ostavili na bojnom polju. Ako je u borbi nestalo gospodina, za kog pitate, onda ga potražite među gomilama mrtvih, koje su Turci ostavili, i među kojima, sudeći po evropskom odelu, mnogi ne pripadaju turskoj narodnosti.
Glavnokomandujući i t.d.«
Posle podne Černjajev se krene sa celim štabom da poseti šumatovački šanac i njegove junake. Pošto se spremalo da se danas spale i sve lešine koje su Turci ostavili na bojnom polju to đeneral povede sa sobom nekoliko francuskih i italijanskih dopisnika. Đeneral je kasao napred, a za njim su jurile zagrejane i rasćevleisane štablije, gurajyći ce ko će doći i stati bliže đeneralu. Pijuckanjem od ranoga jutra ravnoteža je već i inače bila pokvarena kod štablija, a ovo gurane pokvari je sasvim i usput si mogao videti gde se tek jedan po jedan nakrivi na konju, praćakne s njega i zapuši ce na ledini. Do pod Šumatovac pade ih ravno sedam s konja; »divni čovek« Hludov padao je dvaput uzastopce, ali to opet nije smetalo junačkim štablijama i oni su se opet i opet gurali i proturali da budu što bliže đeneralu. Sad smo jahali uz kamenit, strmen put, penjući ce šancu. Drumom napadala prašina, što no reč do kolena. Ja zaostao malo ostrag da se sklonim od grdne prašine, što su je dizali obesni konji pod obesnim štablijama i da se sit nasmejem njihovom utrkivanju i padanju s konja. Predamnom je poigravao na svome paripu taze potpukovnik, g. Vladan Đorđević, gurajući se da dopre do đenerala. Parip mu je lepo igrao, a g. doktor se zakekečio na konju — pravi delija! Najedanput konj podskoči, doktor Vladan praćaknu, i ah — jutrošnji potpukovnik zapuši se na drumu, podignuvši padom čitav oblak prašine. Konj odjuri, a g. doktor se diže sav uvaljan u prašinu i pođe ramajući i pridržavajući se rukom za ubijeno bedro. Dok uslužni ruski oficiri potrčaše jedni za konjem, drugi se skupiše oko g. doktora i saletiše ga: — Ah, kakva nesreća, gospodin pukovnik (Rusi iz učtivosti uvek tituliraju za jedan, dva čina više) izvoleli su pasti, uprljati mundir, slomiti nogu, razbiti glavu — našto je stradalnik odgovarao kuražeći se: ništa, ništa, ja sam samo malo, znate, tražeći uz to po prašini ordene na jednoj a kapu na drugoj strani. U tom pristignem i ja:
— Što je g. doktore? — upitam ga, a smeh da me uguši.
— Ta ništa, znaš, konj mi se malo spotakao. Ne bih ti ja inače nikad ni za boga pao, ali, eto konj, on je svemu kriv, odgovori doktor, pipajući jednako rukom po nažuljenom bedru.
— Da da, da, opili ga oni prokleti seizi, reknem mu ja, zacenjujući se od smeja.
Uslužni ruski oficiri ubrzo »restoriraju« doktora, ordeni se opet prikače na nadležno mesto, mundir se ispraši, brada dovede u poredak i g. doktor opet pojaha konja, ali sad ga više nije zaigravao, niti se ćuškao da bude prvi do đenerala. Pravo vele, od uzvišenoga do smešnoga ima samo jedan korak. Šumatovački dan ima svoju uzvišenu i svoju komičnu stranu.
Kad se približismo Šumatovcu, jako nas iznenadi jedna okolnost: mesto naše druge klase, u dugačkim belim košuljama, ugledasmo pun šanac turskih nizama!... Ne bojte se, to se samo naša druga klasa preobukla u nizamsko odelo, poskidano s mrtvih Turaka. Černjajev aranžira u šancu čitavu svetkovinu; pilo se, nazdravljalo, pa čak i pevalo. Francuski i talijanski dopisnici nazdrave Černjajevu, srpckoj vojsci I srpskom narodu; Černjajev je nazdravljao Italiji i Francuskoj. Uopšte našlo se vazdan predmeta kao povod da se nazdravlja i pije. Dok ce y šancu svetkovalo, ja izađem na bojno polje u šumu, da vidim izbliže ovu tursku kasapnicu.
Teško je i nagovestiti samo, a kamo li opisati užasan prizor koji nađoh u šumi. Približujući se glavnom mestu onomadašnjeg razbojišta, prvo osetih užasan, ugušujući smrad. Bpeli letnji dani, pa se mrtvi brzo raspadaju i trunu. Posle smrada prvi su vesnici bliskog razbojišta grdni rojevi krupnih muva zlatica. Zatim počnem nailaziti pojedine trupove. Ovde leži jedan polunag, izvrnut na trbuh, sav uprskan krvlju, lice mu ne vidiš, ali grčevito stisnute pesnice kazuju poslednje samrtne muke. Tamo udesno otegao se drugi, leži poleđuške, i on je polunag, naduo se, koža mu na trbuhu pukla, te i utrobe gmižu hiljade krupnih, belih crva, oči ispijene, usta široko razjapljena, a iz njih i u njih kuljaju rojevi muva; na slepom oku vidi se crna mala rupica koju je kuršum prožegao, oko nje zapečena krv. Smrad da te uguši... Ulevo stoje gomile mesa, razdrobljenih kostiju, komadi poderane odeće, sva se gomila zapekla u krv i uveliko prelazi u trulež. Pod ovim se nesrećnikom rasprsla dvadesetčetiri-funtova granata, te i njega i odeću mu raščupala u komade. Još malo dalje leži poleđuške lep mlad nizam, sasvim je obučen, samo mu nema fesa i — temenjače. Karteč je odneo oboje. Više njega stoji zapečena i jako okorela na suncu crveno masa — to je procyt i krvlju obojen mozak. Duša se grozi, ti hitaš dalje i dalje i prizor biva sve užasniji i gnusniji... Obiđeš jedan trup, preskočiš drugi, streseš se kad nehotice u travi nagaziš na odsečenu glavu i ideš sve dalje i dalje, sve brže i brže...
Polako, ovuda ne možeš više hitati: zemljište je sve izriveno od granata; garave rupe, gde je vrela granata ispraznila svoju strašnu utrobu zijaju na sve strane; poneke su pune krvi, oko njih odvaljene ruke, odbijene noge, raščupane ljudske utrobe, razdrobljene glave, grdno nakaženi trupovi. Opet dalje, opet dalje.
Stoj, ovde ne možeš dalje, moraš nadaleko obići: ovde leži čitava lesa ljudskih trupova, zahvatio ih plotun iz šanca, pa ih sve položio jednog do drugoga; gle kako su jedan na drugoga ponaslanjali glave, leže kao braća. Da nije ovoga smrada, ovih muva, ovih crvi, ove krvi, mislio bi umorna družina spava. Čekaj da ih prebrojimo koliko ih ima: 5, 10, 15, 20, 25, 30, 35, 40, 47... Ih, kako je ovaj nagrđen; ne mogu više da brojim. Beži dalje, beži dalje.
Gle, ovde desetorica na jednoj gomili, ubile ih dve granate što su jedna za drugom udarile. Pogledajte ovoga jadnika kako sedi, pred njim stoji poboden u zemlju ašov. Kuršum probio držaljicu od ašova i pogodio ga pravo u čelo; ašov je ostao poboden, a njegov gazda, gle, kako je nisko oborio glavu. Čekaj da je uhvatim za crne, kudrave kose i da je dignem, da vidim ovo lice. Ne ide, ukočilo se celo telo. Ček' ovako. A! ah, lepoga lica! tek ga garile nausnice. Ovde je šuma, hladovina, pa trupovi, naročito koji su obučeni, još nisu počeli da trule. Gle kako leži ovaj kukavac, do njega tikva s vodom, a u peškiru komad hleba i pregršt kuvana kukuruza; ovo nije nizam. A gle, drugoga Čerkeza. Da divna, vita stasa! Hej, divlji i ponosni sine Kavkaza, zar ovde ostavi kosti! A ovom jadniku neko osekao glavu. Uh, kako je vrat utekao među ramena, a iznutra zija grdna rupa... Evo opet jedne krvave gomile, naređali se kao snoplje. A gle tamo pobijenih konja! Koliko ih ima — tri, šest, — pa i amovi su tu — ta ovo je čitava baterijska zaprega. A gle razlupanih lafeta, evo jedno čitavo kolo, a kakav je ovo trup: crne pantalone, crn kaput; gde, dva prsta osečena, mora da je na njima bilo prstenje. I cipele su mu svukli, lice mu je nakaženo, ne može da se pozna ko je, ali se vidi da je neki Evropejac — možda kakav Englez, možda Madžar, a možda i Poljak... Uh kakvo je ovo čudo oko ovoga drveta: kora na drvetu sva oguljena, grane izodbijane i polomljene, a oko drveta gomila mesa. Koliko li ih ovde leži? Ništa se ne poznaje, ni glave, ni ruke, ni noge; užasne granate napravile su od sve ga groznu, krvavu kašu. Ah kako se onome creva obmotala oko one grane, a ovde je, gle, još mokro blato, što se napravilo od krvi. Pa kako sve ovo užasno smrdi, kako užasno smrdi!...
I neki duševni bol užasno te trza, duša se grozi i užasava i ti bi da bežiš, da bežiš daleko, od ovih krvavih poljana smrti i razvalina, gde nemaš kud pogled baciti, a da ne ugledaš najpakleniju sliku strašnoga razorenja. Krv i kosti, i raščupane utrobe, i rastrzani udovi, i odsečene glave, i opet krv i kosti, i neizmeran smrad. U glavi se muti, stomak se grčevito steže, povraćao bi od smrada, ti bi da bežiš, ali noga se ne miče, a iz tebe kao da te nešto zove zagrobnim šapatom: — Stoj, ne beži, malodušniče! Razgledaj dalje, razgledaj bolje ovu krvlju i živčanim sokom ispisanu sliku. Majstorska je ovo slika. Ovo nisu blede kopije molera, slike bez mesa i kostiju; urnek je ovo, ovde svega ima. Pogledaj koji prizor hoćeš, kud god poglediš sve je meso i kosti. Ovo je crtala surova stvarnost, a ne nemoćna slikarska kičica. Stoga razgledaj dobro ovu strašnu sliku. Iz nje možeš mnogo naučiti. Ona mnogo kazuje onome koji ume da je čita. Evo stani ovde i pogledaj. Vidiš li kako sve ove razbacane grupe sačinjavaju ujedno jedan jedini lik. Pogledaj dobro taj lik, to je fotografija onoga momčeta, što ga vi novinari obično nazivate »prosvećen devetnaesti vek.« Sad pogledaj ovo bledo nizamsko lice, što leži tu pred tvojim nogama. Je li, ti ne vidiš ništa u onim razvučenim, od predsmrtnog užasa nakaženim crtama? Ali ja, ja, tvoja duševna unutrašnjost, vidim i razgovetno čitam u onim crtama neizmeran bol za ostavljenim ognjištem, za milom porodicom, za onim malim, gladnim sirotanima, što su ostali tamo daleko, daleko negde u Aziji samorani, bez oca, bez roditelja. A ko je toga nizama doterao amo? Misliš valjda došao je sam dobrovoljno? He, ne, njega su regrutovali, natovarili na brodove, odvukli u kasarne, natakli mu vojničku bluzu utrapili pušku u ruke, i dognali amo. On je preko volje uzet u vojsku on je protiv svoje volje doteran u rat, on je ovde poginuo a ne zna zašto. On nije imao nikakav interes u tome da ostavi svoju kuću, da dođe preko bela sveta čak u Srbiju, da napada tvoju domovinu. Kad bi kojom nesrećom Turcima pošlo za rukom da pregaze Srbiju, ovaj, što leži ovde, ne bi imao od toga nikakve vajde da je ostao živ. Globe i danke sa Srbije skidale bi turske paše, turski veziri, sultan, a ovaj bi se kukavac vratio onako isto go u Aziju, kakav je otuda i došao, i argatovao bi tamo i dalje, kao što je i dosada argatovao, da izrani svoju porodicu i plati velike državne dacije. Dakle šta je ovaj nizam? Rob sultana i turskih velikaša i žalosna žrtva njinih interesa. Ti si ga ubio, jer bi inače on tebe ubio, ali kad ga vidiš gde leži ovako uništen, požali ga; on to zaslužuje, on je kukavna žrtva tuđe obesti, grube, surove vlasti, iz čijih ce nokata nije mogao otrgnuti. Mir pokojničkom pepelu, a prokletstvo vlasti koja, radi održanja svoga nepravednog gospodstva nad tuđim pokorenim narodima, potrže mirne stanovnike iz dalekih pokrajina i šalje ih na kasapnicu. A pogledaj ovoga staroga Čerkeza. On je divljačan, surov, krvožedan, grabljiv. Ali znaš li gde je njegova postojbina? Divni, daleki Kavkaz. Pa otkud on ovde, ko njega amo dogna? Žalosna je to i duga istorija. Nekad je ovaj starac, kao mlado momče, mirno živovao u svome čerkeskom aulu (selu), uživao je u divljoj gorštačkoj poeziji, u lovu i oružju, zanimao se zanatom i pomalo zemljoradnjom. Ali jednoga dana puče glas po celoj čerkeskoj postojbini da je Moskov prešao čerkeske granice i upao u njinu domovinu. Ceo Kavkaz odjeknu od bojnih usklika, i zapodede se dugi rat. Rusi su napadali, Čerkezi su branili svoju domovinu. Ovaj se starac tada borio za tako isto svetu stvar, za kakvu se ti boriš sada: za svoje ognjište i svoju slobodu. On se borio junački. Zagledaj, na njegovim starim grudima zacelo ćeš naći ne jedan ožiljak od rana u boju dobivenih. Ali Moskov je pobedio. Vrli kavkaski gorštaci, posle duge i junačke borbe, podlegli su. Što nije htelo da savije svoj vrat pod ruski jaram — to je napustilo svoja popaljena ognjišta i iselilo se iz svoje postojbine. To je vrlo slična sudba sa sudbom srpskoga naroda. Rusija je pomagala to iseljavanje. Ona je vrbovala Bugare, tvoju braću i komšije, i preseljavala ih u Rusiju, a amo je slala tebi na vrat Čerkeze. Prognani iz domovine, goli i potrveni, Čerkezi su postali beskućnici, probisveti, skitnice; od junačkih gorštaka, kakvi su naši Crnogorci, oni su postali razbojničke gomile. Oni nisu bili ovako zverje dok su bili na svome ognjištu; beskućništvo, progonstvo i skitnički život iskvarili su njin ponositi karakter. Danas su to najsurovija i najprezrenija stvorenja. Do njih nije prodro ni jedan zračak civilizacije; oni žive u dubokom mraku varvarstva. Nasilnička Turska, svojim globama, celom svojom gadnom sistemom, podržava i ojačava kod njih ovaj mrak varvarstva. Čerkez ima samo jednu zavetnu ideju, jedan sveti amanet, kojim još iz kolevke napaja decu svoju, a to je: osveta, strašna, krvava osveta Moskovu, koji ga je prognao iz njegove lepe domovine, osveta Moskovu — i svemu što je Moskovu srodno, što se krstom krsti i slavenski zbori. Turskoj gospoštini ide u interes ovaj divlji fanatizam, ova besomučna mržnja i ona ih podržava i upotrebljuje ove ratoborne divljake kao žrtve, da pomoću njih održi svoje gospodstvo nad pokorenim Slovenima. Požali dakle i ovoga kukavnog varvara, što ovde leži pred tobom, kao žalosna žrtva svoje umne tame I prestupnih težnja turskih velikaša. On ne bi bio ovakva zver da je blagodetna prosveta prodrla u njegov mračan um. A je li on lično kriv što se prosveta nije njega dotakla? Nije. Požali ga dakle. Ovaj varvar nije tako veliki zločinac, kao oni koji su ga do ovoga žalosnoga stanja doveli. Mir i njegovom pepelu, a prokletstvo, večito prokletstvo osvajačima koji grabljenjem tuđih zemalja cejy nepomirljivu mržnju među narodima; prokletstvo globadžijama, koji globama i tiranijom drže čitave narode u nepreglednoj umnoj tami, te time prave od ljudi zverove; prokletstvo svima silnicima, rad čije slave i moći teče dragocena ljudska krv po bojnim poljanama; prokletstvo ubilačkim ratovima koji se vode da se pokore ili održe u pokornosti narodi. Prokletstvo, prokletstvo...
I ti bi opet da bežiš daleko, daleko; ali oči se zorno upiru u bleda mrtvačka lica, što stoje razbacana oko tebe, i ti koračaš mašinalno, polako od trupa do trupa, zastaješ, zagledaš ga, pipaš ga, udubljuješ se u one nakažene crte na licu, udubljuješ se u sudbu ovih pokošenih života i više ne osećaš ni smrad, ni odvratnost od razjapljenih rana i nečistote. Neka neizmerna gorčina i bol obuzme ti celu dušu i podavi sve druge osećaje, i ti ideš kao senka od trupa do trupa, ideš gotovo nesvesno, i svud zastaješ, i sve zagledaš, dok naposletku ne vidiš da si izašao iz ovoga kobnog nepokolanog groblja. Pogledaš, a ruke ti krvave od dodirivanja trupova. Tada te obuzme neka jeza, i ti se groziš i bežiš dok za tobom ne ostane daleko smradno i užasno bojno polje, puno strva, truleži, krvi i kostiju. A kad posle vreloga dana i ovih strašnih prizora nastupi tija, prohladna noć, tebi u ponoćno doba još izlazi pred oči strašna slika smrti; goli kosturi u dugim redovima klize ti ispred zamućenoga pogleda i ti zaista čuješ klepet njinih suvih kostiju A kad se setiš Srba, svoje braće, koji su često tako isto ostajali po bojnom polju, kao ovo Turci na Šumatovcu, ti osetiš kao da ti je jedan od ovih strašnih kostura usred srca udubio svoje ledne zube, i ti zaista osećaš da te nešto grize pravo za srce, a te ugrize prati neiskazan bol... Posle teškoga i bunovnoga sna ustaješ ujutru smrvljen I iznuren, kao da te tresla troletna groznica.
Ovo su osećaji, utisci i duševni bolovi što sam ih ja osetio pri poseti krvavoga razbojišta oko Šumatovca, gde se valjalo preko hiljadu turskih lešina. Da li i drugi osećaju pri podobnim prizorima, ili su drugi tvrđa srca — ja ne znam, ali znam to da bi mi bilo milije biti u najžešćem okršaju, boriti se na život i smrt, no posle borbe, kad umukne bojna rika, obilaziti krvavo razbojište, puno krvi i lešina, gde se, hteo ti ili ne hteo, cela pažnja koncentriše na one raščupane, nagrđene trupove...
Šumatovac je dakle strašno polomio Turke. Oni su na bojnom polju ostavili više od hiljadu mrtvih, rasejanih po šumi i vinogradima. Šuma na visu, gde su bili sabijeni Turci, bila je sva opaljena i polomljena od naših granata; seljaci vele: »kao da je sv. Ilija tukao.« Prosti turski vojnici spevali su svoju pogibiju na Šumatovcu pesmom, kod koje se svaki odeljak završuje strofom: »Aman, care, izgibe fukara«, i od koje evo donosimo jedan odlomak:
Šumatovca aldandan bir sari ilan,
Admni soraren — Černjajev general!!
Đunduzlen top a tar džene len kumbara,
Aman padišah, derman, biti fukara!
Šumatovca justunde duman kaplandi,
Jaraš sat ičende bin topi atlandi.
Aman padišah, derman, biti fukara!
Po Šumatovcu se izvila jedna žuta guja,
Ako pitaš za ime — Černjajev general!
Po vas dan dugi iz topova tuče, noću bombardira,
Ne daj care (pomagaj), propade ti sirotinja!
Po Šumatovcu ozgo dim se poklopio,
Za po sata hiljadu topova pukne! —
Nedaj care, propadosmo ti mi — narod tvoj.
Naše vojske što se borila na Šumatovcu i oko šanca bilo je najviše 3—4000. Turci su napadali sa 15.000.
Ako me pitate; ko je najveći junak sa Šumatovca? — velim vam da ga tražite među onim mirnim seljacima, što su onako hladno i muški gledali smrti u oči, što su ostali u šancu i onda, kad već sve beše diglo ruke od njega, kad su svi svakoga trenutka izgledali njegovu propast.
Ako me pitate je li velika zasluga vojenih starešina, što Šumatovac nije pao? — reći ćy vam da je značajno to, da u Šumatovcu posle odlaska đenerala sa štabom nije ostao nijedan oficir, ni naš ni ruski. Ostao je jedan naš narednik iz stajaće vojske i nekoliko narodnix vojenih starešina (Dimitrije Antonović Holštajn bio je profesor, novinar, a ne vojnik). Ali opet zato zasluga vojenih starešina, koji su ostali u šancu, velika je: oni nisu bežali. Vara se ko misli da ovo ne znači mnogo. Šumatovac bi imao više suparnika u slavi, da su samo naše vojene starerešine umele nepomično ostati na mestu, kad je od te nepomičnosti zavisilo sve.
Ako me pitate gde su i šta je sad sa ličnostima, koje sam spominjao, govoreći o šumatovačkoj bitci, mogu vam kazati ovo: šumatovački junaci, oni divni neustrašivi seljaci, razišli su se po selima svojim kućama da svojim znojem opet natapaju tvrdu grudu zemlje, da prodaju bakrače iz kuće za isplatu kaišarskih dugova, da prodaju poslednju kravicu za isplatu državnih dacija, da se muče od zore do mrkle noći za koru suva hleba, da smireno previjaju glavu pred svakim policijskim pisarčićem, koji, kao »gospodin čovek,« kao »vlast« ima »pravo« da se nad njima natresa. Černjajev je negde u Rusiji, i davno se već utešio i za Srbijom i za pokojnim kapetanom Živanom. Komarov uređuje svoje novine u Petrogradu, brani »poredak« od nihilista, i tako je isto vispren i promoćuran u novinarstvu, kao što je nekad bio u đeneralnom štabu. G. doktora Vladana davno je prošlo na žuljeno bedro, a potpukovnički čin, dobiven za »pretrpljeni strah,« još blagopolučno postoji. Hrabri Dimitrije Antonović Holštajn poginuo je 30 avgusta na Bobovištu, a pisac ovih redaka, koji se nekad tako slatko smejao padu Vladanovom, ne smeje ce više, jer je sad izgnanik iz domovine...
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|