Andrija Humski/4
| ◄ POJAVA TREĆA | POJAVA ČETVRTA | POJAVA PETA ► |
POJAVA ČETVRTA
VLASTOLjUB i BOGDAN dolaze u razgovoru
BOGDAN:
Po staroj onoj, kneže, navici,
Sa mlekom što je jošte sisamo,
S kolena dalje mržnja prelazi.
Pa kako možeš jošte misliti.
Da ćemo moći od sad zajedno
Jednome cilju složio služiti?
Dosta je, mislim, što još možemo
Zboriti mirno jedan sa drugim.
VLASTOLjUB:
Međer sam grdno sebe varao,
Što držah, da će vreme zagladit’
Prećašnjih dana stare grehove!
BOGDAN:
Vreme je, kneže, lepo otkrilo,
Kako se njime malo dobilo.
VLASTOLjUB:
Župane, imaš pravo na žalost.
Ali ko ume opet slušati,
Šta samo vreme danas govori,
Taj čuje jasno: napred, na delo!
BOGDAN:
Ne znam, šta vreme danas govori,
Jezika takvog nisam učio,
Ponoć kazuje crnu sadašnjost
A vedar danak doba prošlosti.
VLASTOLjUB:
Vreme mi daje strogu zapovest,
Da brzo krvlju ono ispravim,
Spram oca tvoga što sam zgrešio.
Tvoj otac osta vazda zaštitnik
Županskog doba, reda plemenskog,
On nije hteo jednu državu
Sa jednim silnim kraljem na čelu.
Drukčije onda ja sam mislao,
Mi besmo vazda razana mišljenja.
Pa kada umre Stevan Nemanjić,
Kao kralj prvi srpskim zemljama,
Tvoj otac, kneže, stari Andrija,
Mišljaše tada nazad vratiti
Tok sviju stvari srpske države.
Prepreka tad mu bejah najveća,
A sad tek vidim, da se prevarih.
BOGDAN:
Ne mislim, kneže, da ćeš uspeti,
Pogreške take lako zagladit’.
VLASTOLjUB:
Ponudiću mu svoju mišicu
U ovom času sa svim pogodnom.
A, mislim, stari vođa lavova
Da nije mog’o lako zaspati.
BOGDAN:
Ne spava, jeste, ali šta snuje,
O tom ti ne bih znao pričati.
Od onog dana, kada Radoslav
Na glavu stavi krunu kraljevsku,
Vrletnom kršu mi se sklonismo,
Odatle nikud nije išao,
Premišlja misli, malo govori.
VLASTOLjUB:
Pa s toga meni beše milije,
Kad saznah, da si amo sišao,
Na koji danak samo ostaviv
Ponosno gnezdo orla krilatog.
BOGDAN:
Moj otac, kneže, stari Andrija,
A sa njim i mi, deca njegova.
Živeći tako u toj samoći,
Stekli smo, veruj, tvrdu koprenu,
Koja nam čuva srca samotna.
Pa treba mnogo reči, razloga,
Koprena što god dokle popusti.
S toga se nigda ne bih primio,
Svom ocu o tom ma šta zboriti.
|