Pređi na sadržaj

Andrija Humski/11

Izvor: Викизворник

◄   POJAVA DESETA POJAVA PRVA POJAVA DRUGA   ►

DRUGI ČIN

Odaja u dvoru kneza Andrije. Levo uzvišeno mesto sa prestolom.

POJAVA PRVA

CVETA i RADOSLAV, mlađi sin kneza Andrije.

CVETA:

Sumorko stenje, divlja priroda,
Al opet tako puno zanosa,
Što čarom svojim dušu zanima.

RADOSLAV:

O sumornosti stenja sivoga,
O kršu ovom, tome nemilu,
Duša će moja znati pričati.

CVETA:

Ovo mesto, tako rekla bih,
Previšnji tvorac za to stvorio,
Da čovek, koga jadi progone,
Koji se kloni vrenja ljudskoga,
U časovima svoga sumora
Imadne gde se dušom skloniti.
I to je ono, što će opiti
U tvrdom stenju krša vrletnog,
— Ali za život nije odista.

RADOSLAV:

Koji je preš'o podne života,
Rumeno veče kome izlazi,
Može se sklonit’, da u tišini
Odmori kostn tela lomnoga.
Ali za mladost to je grobnica.

CVETA:

Zar mladost nema druge zabave?

RADOSLAV:

Vedrije dane ona donosi,
Radosti, koje starost odnosi,
Veseo život, burne prilike,
To je za doba krepke mladosti.
I ovde ima burna života,
Krene se vihor, orkan ljutiti,
Zablesnu munje, trešte gromovi,
Tvrde se stene munjom paraju,
I u tom času besa strahotna
Prolije nebo suze takove,
Da one sobom, had se sakupe,
Valjaju snagom stene studene,
Rastove sobom nose velike.

CVETA:

Al za te stene nije, valja da.
Ničiji život silom prikovan?

RADOSLAV:

Čisto bih rek’o, da je odista
Sa tuđim i moj život prikovan.

CVETA:

U tako kad bih smela verovvt’,
Dubinom duše ja bih plakala.

RADOSLAV:

Na žalost sve je cela istina.
Dani i noći meni jednake,
Sve, što god imam, što mi ostalo,
S uzdahom da se sećam prošlosti.

CVETA:

Pa od kad život tako prolazi?

RADOSLAV:

Ne brojim dane niti nedelje,
I mesecima sam račun pomeo,
Za godinom se niže godina.

CVETA:

A kad će i to jednom prestati?

RADOSLAV:

To ne znam reći, možda sa — grobom.
Sprema se pokret iz tog mrtvila,
Možda će to mi dati prilike,
Da život od sad bude vedriji.
Možda ću tada u tom vremenu
I kraljevog se grada dotaći.

CVETA:

U gradu vašem beše l’ ikada?

RADOSLAV:

Bio sam tamo, takih trenuta
Opominjem se vazda veselo.

CVETA:

Onda je mučno ovde živeti,
U stenju ovom dane trajati.

RADOSLAV:

Pa opet jutros gledah za čudo,
Gde kneginjica okom veselim
Gleda na ovu mirnu samoću.

CVETA:

Po gradu život buran, šumovit,
Njojzi je davio proš’o iz volje,
Ona ne mrzi ljude, veselost,
Ali je malo željna tišine,
Bez sjaja, bleska, mirna života.

RADOSLAV:

Obilno duša toga nalazi.

CVETA:

Al evo i nje, gde nam dolazi.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.