Jednom samo...
| Jednom samo... Pisac: Kosta Popović |
Jednom samo rodila me majka,
Jednom mi je samo ovde mreti;
Neka s mirom bogataških bajka
E u hladni šta ću grob poneti?
Dokle živim, crveniko rujna,
Ti me drži, ti mi život livaj!
Ti me nosi u nebesa bujna,
Često, često grlo mi umivaj!
Dilber-mome, gavran-oči crne,
Kad ponesu moje srce jadno
Da kroz prsi na ledinu prne,
Tad pomagaj, o ti vince hladno!
Kad zlotvora strahovita četa
Hoće da me satre, smlavi, tlači,
Tad’ čašica neka brzo šeta,
Alem vino kroz grlo provlači!
Kad me smore tuge, brige klete
Smiri s’ srce, a uvene snaga,
Onda, onda, tužan, jadan svete,
Onda s’ mirno lije čaša draga.
Ja ne živim da gradove stvaram,
Ni da zemlji kažem druge pute,
Nit’ da zidam, niti da obaram
Mile slasti il’ nevolje ljute.
U čaši se, sve što j’ moje, steklo,
Ona mi je bezsamrće žića,
Moje j’ srce iz čaše izteklo,
Njega čuvam za zemnoga bića.
U čaši sam tuge utopio,
Ljubav, žalost tu mirno počiva
Sve što im’o to sve i propio
Plam života još na vinu pliva!
Izvor[uredi]
1865. Vila. Godina prva, broj 42, str. 516.
|