Зашто ја не умрих, госпође од госпој,
најпрво кад узрих анђелски урес твој?
Тер не бих патил сад горуште љувезни,
с ке ми јест жесток јад и тужне бољезни;
јер славни твој урес, мој венче гиздави, 5
разгорил мене јес горуштом љубави;
ка љубав сатвори да цвијелим, да сам спет,
у жељах да гори живот мој и памет.
Зато ја праведно хтих да те послужу,
да с мојим заједно образ твој садружу, 10
једа бих животу одмакал што рока
и да ти љепоту не кажу с прирока.
Али ти не хвалиш праведно служен'је
и такођ не жалиш љувено тужен'је,
покли нећ да сам твој, поколи нећ к мени 15
сврнути поглед свој и личци румени,
поколи смилити неће ме твој урес
за којим цвилити усилно мени јес.
Ох, ја мњах да слава вирнос јест сатворит
и служба да права милос ће издворит!20
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
