Висини приведрој Фердинанда II. великога кнеза од Тоскане

Извор: Викизворник
Висини приведрој Фердинанда II. великога кнеза од Тоскане
Писац: Иван Гундулић


Висини приведрој Фердинанда II. великога кнеза од Тоскане

    Залети се стреловита
на сунчанијех колих слава
по највећем дијелу свита
словинскијех свих држава,
    и расвану из ведрине
је образа свијетла дзора
с дубровачке покрајине
до ледена мразна мора;
    сто краљевства гди се чује
словинско име словит сада,
кијех свијет простран раздјелује,
а опћени језик склада:
    да највишијех сред ње круна
висока се круна умјести,
кâ господи славе пуна
с многом срећом, с многом чести,
    тер с разлике буде стране
земља славит ближња и даља
великога од Тоскане
кнеза именом, дјелим краља;
    нека у начин драг, наредан,
гди словинске славе слову,
из пô свита језик један
кликне пјеват пјесан ову:
    'Фердинандо кнеже окруњен
над највишијем кнезовима,
кога славом свит напуњен
заход земље сунце има,
    чуј, гди славе твоје гласи
вас словински народ харан,
обљубио којега си
и бесједу благодаран.
    Од висока и велика
кољена се родио си,
кога племства ведра дика
чâс неумрле славе носи.
    Тве краљевске свијетле куће
благодарнос слатка и мила
све крипости побјегуће
на земљи је уставила:
    у њој срца племенита
под високом мисли здружа
помња и љубав вјековита
и од књигâ и од оружја.
    Тим у многој слави и дици
служише јој први од свијета
и јунаци и књижници
и за страже и за свјета;
    сви бо стари твоји бише
славни у миру, силни у боју,
и до звијездâ узвисише
чудним дјелим кућу твоју.
    Један с круне три на глâви
рај на земљи отвораше;
у црљеној у направи
око чела други сјаше.
    Неко у војсках храбрен толи
непри'атеље чим потлача,
ријеке од људцке крви проли
тресковита изпод мача.
    Свјетљи од сунца њетко изтјече,
мудар свијести, могућ руком,
и од велика име стече
и остави круну унуком.
    Али кô чâс неумрлу
твоји дједи, славом китни,
у пожушну боју врлу
добиваху недобитни!
    Војске у мору свеђ њихове
злочинцом су смртне биле
и краљевства и градове
турске жегле и плијениле:
    тим на коњу твој дјед скова
оружану себи слику
отетијех од трескова
цариградском невјернику.
    Ну свих језик све бесједе
брзо би се утрудиле,
кад би ведре твоје дједе
и прадједе бројит хтиле.
    Са свијех страна по племену
сунце од сунâц ти изтече;
свак бо у дјелу и имену
од твојијех се свијетô рече!
    У Буљонској старој кући
мати се оца твога роди,
у кијех Гофред сја могући,
кî Језусов гроб слободи;
    а родица твâ честита,
које племству слике није,
краљица је гласовита
од чесарске Аустрије;
    славни 'е чесар дундо теби,
кî више свијех круна сједи,
а највећи сви под неби
краљи од крстјâн братучеди.
    Али на ке путе смионе
заједрил' је мâ плав мала,
не бојећ се, да утоне
у пучини твојијех хвала!
    С новијем зрацим свјетлос стара
приобража сунце у те,
о краљева, о чесарâ
сину, унуче и непуте!
    Све похвале, ке говоре,
да у дједијех твојијех сјају,
како ријеке све у море
у самом се теби стају.
    Тебе свака крипос виси,
свјет се у тебе с мачем здружа,
у оружју могућ ти си,
а гласовит без оружја.
    Мира зидња свијем висока,
војске оклопјем свим побјене
на тренутје твога ока
ставит ће се подложене.
    Обећава слава саде,
и од славе већма истина,
да, вас сај свијет да не паде,
подпрла би твâ висина.
    Твом великом срцу толи
подобно би царство било,
све, што жарко сунце околи,
кад би ти се подложило.
    Ну би и тада већи био
од чесарства великôга:
толико си с' узвисио
врх свијех части свијета овога!
    Ти привидиш све памети,
знан, разборит, тих и ставан:
старац свијести, младац љети,
висок мислим, дјелим славан.
    Благодарне тве су руке,
свјети мудро темељити,
срце узмножно, вриједне одлуке,
сви начини племенити;
    проз твој се образ ведри види,
како проз цкло, срце чисто,
и у мисли и у бесједи
једно имаш хтјење исто;
    ћуд без варке у истини,
и благоћа и доброта
од срца те краљем чини,
и чесаром од живота;
    лица драга поглед мили
не пробуђа блудне жеље,
ни чистоћа твоја сили
туђе цкврнит вик постеље;
    не сметаш се ни'едном смећом,
ни те охоли чес велика,
међу срећом и несрећом
једнака је твâ прилика.
    Чес је многа твојих пука,
што твôј круни послух дају;
гди свак ини сатрен хука,
вијек златни они уживају.
    Ти у Ливорну граду хаја
стријет по водах грађе нове,
да им од свијета са свијех краја
само на стан злато плове.
    У твîх руках правда чиста
не угиба мјере од суда:
тијем подложна теби миста
стоје у миру без зла худа.
    Туђа имања ти не стижеш,
хтећ, свакому да је своје,
ер кô добри пастир стрижеш,
а не дереш овце твоје.
    Али у теби свеђ једнако
милосрдје с правдом слове;
на педепсе ступаш лако,
течеш хрло на дарове.
    Тко 'е крипостан, тко је вриједан
или у миру или у боју,
за вас живот у час један
благодарнос позна твоју.
    Врх користи свих од свијета
ти свеђ држиш нада свима
славу божју и разпета
Исукрста пред очима:
    по витешкој зато сили
из корабља твојих се узе
сина мора слободити
од турачке клете гусе.
    Ер добитне твоје плави
чим по мору силне трче,
при сунчаној, твојој слави
Источни се Мјесец смрче;
    паче усред Цариграда
Отмановић чезне и преда,
чим се од витез твојих сада
јуначтво му приповиједа.
    У исто доба помоћ јаку
шљеш чесару, дунду твому,
супроћ клету и опаку
полувјерству одметному.
    Тво'и јунаци на све стране
невјернике рву одметне,
и чесарство нијемско бране
од навале плахе и штетне.
    Али од витез твîх слобода
да 'е толика, глас и слава,
чим храбрени војевода
Пиколомин јака 'е глава.
    Њих животим у животу,
чим праву они вјеру бране,
тријеби 'е, од пакла на срамоту
криж добитник да остане.
    Тим Змај заман од сјевера
проћ чесарском Орлу прши:
војска твâ му скубе пера
и огњена крила крши.
    Али 'е вријеме, да свит слуша,
како љубав у радости
дружи тебе краља од душâ
и краљицу од липости,
    кôј при'е од златнијех прама стави
нарав круну око чела,
неголи ону, с кôм на глави
честита је и весела.
    Изпод дзоре свијетлих очи,
с ње погледа сунцу слична,
ведра лица сред источи
сја разблудна господична.
    Разумна је ње бесједа,
пуна 'е дике и милости,
зрцало се у њој гледа
од највишијех свих крипости.
    I она, која свијетла дикла
висоцијем се племством реси,
из чесвине 'е златне никла,
кâ узрастје до небеси;
    чека вас свијет уоколи
у покојну мирну вијеку,
од два сунца свијетла толи
нова сунца да истеку;
    којих зрацим, како сада
вашијем, бит ће кратка мјера
од истока до запада,
од полудне до сјевера'.
    Ну куд веће мала птица
с нејацијем лети крили,
муклим гласом од славица
натјечући жубер мили?
    Нека од Арна куфи бијели
честитости твоје поју,
и они славе пир весели
и краљицу, љуби твоју.
    Друга пјесан кратку знању
ни приличи ни дотјече:
у снижену ја мучању
частит вас ћу издалече.