Пређи на садржај

У смрт једне крепосне дјевице

Извор: Викизворник
У смрт једне крепосне дјевице
Писац: Мавро Ветрановић


У смрт једне крепосне дјевице


* * *


Одкуда има смрт посил'је и крепос,
   да буде у прах стрт анђелску туј љепос,
што се смрт расрди, што ли се разгњева,
   тер љепос погрди, ка сунцу одсијева,
како смрт не има страх, како се не боја,
   да буд[е] стрт у прах круну свијех госпоја,
тај славна госпоја, вај, што ли сагријеши,
   злосрдо чес твоја тер косом упреши,
тер дику покоси и с духом растави,
   бисером ка носи веначац на глави;
не би ли грехота и злоба велика,
   да се тај љепота, славна час и дика
и круна свијех госпој у пепел обрати,
   којој ти живот свој, о смрти, прикрати?
Вај, смрти, не би ли пријазни љувене,
   што тај цвијет прибили учини да свене,
што свијету да болес, што сај свијет расцвили,
   тер славно тај урес с душицом раздили,
да сај свијет остане јадовно трудећи,
   свјетлости сунчане и зраке жудећи;
тач, потом издаше тај љепос избрана;
   помраке насташе по свијети свијех страна,
јаки све да своју ови свијет жалује
   приславну госпоју, ка дјевству краљује?
Не само дјевице жалују тај позор,
   нер звијери и птице и остали сваки створ
и све што на сај свит вишњи Бог сатвори,
   а навлаш сваки цвит у пољу и гори,
зашто је цвијет била мириса рајскога,
   с којијем је гојила блаженство од Бога.
Жале ју дубраве, жале ју сви лузи
   и сваки лис траве остаје у тузи,
зач је ње цвитак бил од рајске зелени,
   ки је [-] вазда цтил у дјевству по све дни.
Жале ју планине, сви бријези и горе,
   жале ју равнине, све ријеке и море,
праведно зашто јес, мој Боже прислатки,
   да славан тај урес пожали створ сваки,
зач ју ти уреси анђелском љепотом,
   а смрт ју угаси и раста животом,
ну смртне похвале и смртни непокој
   заман су остале, праведни Боже мој,
зач твоја влас и моћ по вељој љубави
   чини ју гори доћ к весел'ју и слави,
да с тобом у души без конца прибива,
   весел'је да дружи и Твој кип да ужива.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.