Пређи на садржај

Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој (1)

Извор: Викизворник
Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој
Писац: Мавро Ветрановић


Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој


* * *


Тужни мој уздаше, уздаше тужни мој,
   жељно ти уздаше, а не вим што би тој,
мен све остало гди плахос тај твоја
   ни веле ни мало не да ми покоја,
јак да ми говориш: не у сан, нер јави
   устани, да видиш непокој крвави!
Мним, да би сух јавор у гори просузил,
   тај плачни приговор, вај, кад би искусил
и тужбе толике, којијем ја на свијети
   не могу прилике језиком изријети,
ни спјети у пјесни толики, вајмех, гнив
   од веље бољезни, сто љета да сам жив,
тач са[в] сај злобни свијет сваки час опачи
   и сваки добар свјет не сцијени и тлачи.
Оци су помрли, младос је стекла влас,
   тер младос загрли проклету охолас,
тер ну је јур мало, што видим и чују,
   синова остало, родјаке ки штују,
охола ер младос меу свијеми народи
   туј тужбу и жалос његује и плоди
и злијеми закони толи поражено
   под земљу прогони приклонство блажено,
тер тко је умиљен, тај труде прижива
   и ходи расцвиљен, а охолас сгар плива.
Ну гре час и бриме, кад се ће пригодит,
   да се ћеш, о Риме, разрушит и оборит,
ер вијеком по вијек вас не може на свијети
   проклету охолас вишњи сад поднијети,
тер тко се тач влада гоећи охолас,
   стрмоглав пропада под земљу у пропас,
и тамо свак тко гре у Бога смрт проси,
   а гором смрти мре, нер косом ка коси,
тер тко да [-] суди, јадови ки су тој,
   пакљени ти труди и плачни непокој,
ки мени, уздаше, уздаше тужни мој,
   жалосно придаше тај трпјет непокој,
ер их свеђ назирам и гледам ја саде,
   гди твој глас разбирам и плачне тве јаде,
затој ме погледај згар, вишња љубави,
   и ти ми милос дај и ти ме избави
жалости



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.