Срце ми је пуно јада,
не умијем ти разлог ријети,
срећа худа мноме влада,
ни ми је живјет, ни умријети;
тер се чудим у мом битју,5
гдје се добро мê приврати,
зима ми је у пролитју,
сунце ми се на траг врати,
ведрина се моја смути,
мокри дажди суше земљу, 10
а весеље у плач љути,
покој у труд и невољу.
Очи имам, а слијеп греду,
зрак се обрати у тамности,
горим стојећ вас у леду, 15
а слас кушам у горкости.
Не умијем разлог ријети
од несреће ка ме тјери,
још ћу мучећ и умријети:
би невјера у мôј вјери.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XVI, Дјела Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, стр.172, Загреб, 1888
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.
