Пораз тај, цвјете мој, ки свак час ћутим ја,
кад свиетли поглед твој на очи ме не сја,
хрло би кроз сву моћ покоњи дао ми цвил,
наредба сгар помоћ, да ми ни' допустил'.
Лиепости ер твоје у мојој спомени5
крепосно вик стоје, мој цвиете румени,
овако од тебе тер далек' стојећи,
мним те имат' кон себе на тебе мислећи.
Рај би се могла зват' мисли теј привара,
да хоће такој стат' и да ме вик вара,10
. . . . нег се ја ставим у брзо, ер сам сам,
цвилећи тер правим: зач себи смрт не дам?
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
