Пређи на садржај

Осман/14. пјевање (Соркочевић)

Извор: Викизворник
Осман
Писац: Петар Соркочевић
ПЈЕВАЊЕ ЧЕТРНАЕСТО
Четрнаесто и петнаесто пјевање Гундулићева спева нису сачувани. Следи допуна коју је учинио Петар Соркочевић.



* * *


   Али у то црнци уздани,
Казлар ага кием нареди,
дјевојчица цвиет избрани
искат' с' царске заповиеди,
   скендеринске од крајине 5
бивши обашли сваки дио,
пак босанске краљевине,
и гди је Херцег господио,
   заплиенише ода свуди
тужнием мајкам кћери из крила, 10
ке проклинући удес худи,
још не таже грозна цвила:
   кћери, избор су ке гиздави
од племена и од младости,
у ке блага нарав стави 15
с' лица уресом све драгости.
   С' лиепием плиеном тиек најпрече
к' Цариграду управљају,
од којега не далече
Казлар агу сусретају 20
   Ш њим у дружби сви једини
у град славни прешно ходе,
тере наглој у брзини
робињице с' собом воде,
   ке на свиетла хадум врата 25
прикажива, ко цар жели,
и најдража њему плата
бит' ће, кад га обесели.
   Порад тога скуп гиздави
у полу круг лиепи изреди 30
прид пристоље, гди у слави
узвишени Осман сједи.
   Не видје се вик на свиети
л’јепше мноштво икад прие,
нити срећан би назрети 35
сарај ишта уресније.
   Јак да благо у прољеће
помном руком тко састави
распршано ке је цвиеће
никло у пољу, и у дубрави, 40
   тер наравне теј уресе,
који круне земљу плодну,
у перивој свој принесе
за раскошу себи угодну:
   тако у сарај с' сваке стране 45
прикупјене сад виде се
све нај’јепше виле избране,
ке под небом находе се.
   Оној зора свикће из лица,
сунце овој је у очима, 50
мнозием тратор и ружица
цапти милием на устима.
   Једне подсмиех блазни драже,
златни друге прам од коси,
племство ступом њека каже, 55
стас поносно њека носи.
     Али како врх небеса
над све звиезде сја даница,
тако славом свиетла уреса
свиех притјече Сунчаница. 60
   У ње рајском лицу сјаше
така лиепос пуна дике,
да на свиету не имаше
тач гиздаве игдје слике;
   јер у једној њој скупјене 65
све лиепости находе се,
ке у инием раздиељене
на по на се сваку ресе.
   Цар помњиво чим разгледа
све разлике њих л'јепоте, 70
затрави га она уреда,
и са свием му срце оте.
   Ну смућене кроз уресе
жалосна јој каже слика
болес, заман ка крије се, 75
кад је тешка и велика.
   Низ румено лице своје
она рони суза вире,
а срам часни обтек'о је
свиетла образа чисте лире. 80
   Сузе и прами распршани
не отимљу њој лиепости,
а од очи зрак сунчани
дражи сива сред жалости.
   Позна болес цар скровену, 85
ка јој горко срце мори,
тер да је смири уцвиљену
милостиво њој говори:
   с' кога узрока, с' згоде које,
племенита дјевојчице, 90
тач нередно смућено је
горкием цвилом твоје лице?
   Срце одкри ми на уздану,
јере цар те чути не ће,
самому се одкри Осману, 95
је да он смири твоје смеће.
   Сунчаница најгорући
уздах к' вишњем тад управи,
огњенито вапијући,
да је небеска влас избави, 100
    и да царско срце гане
омекшано ње риечима,
тер слободна да изостане
у погибнием тием часима,
   за да дјевства лиер прибиели, 105
кога богу јур приказа,
неоцкврњеној он удиели
до смртнога чуват' часа.
   Чим у њу се свак загледа
жељан, уста да отвори; 110
не смета се она и преда,
него овако проговори:
   Славни царе причестити,
уљудна ме тва риеч блага,
да ти будем срце одкрити, 115
покрипива и примага.
   У ћаћка сам кћи једина,
ки ослиепље циећ жалости,
дванаестога кад му сина
смрт оплиени при старости, 120
   тер једнога по једнога
кратко у вриеме чим умори,
зледи старца жалоснога
повриегјајућ већма отвори.
   I свршио с' худе чести 125
био би дневи, ке још траје,
ну га вриежа сред болести,
да му жива кћерца остаје.
   Ал’ сад и та кћи љубљена,
ка је разговор њем једини, 130
кад му је из скута уграбљена,
што да старац тужни учини?
   Нејак, убог, пус ост'о је
јак посјечен дуб у гори,
тим за мноме вапио је 135
смрт за милос, да га умори.
   Тужна ћаћка над све ине
тко да болна разговори?
тко ли му очи, кад примине,
помном руком да затвори? 140
   Напокоње тко да части
мртву тиелу спровод справи,
тер дједова у гроб тмасти
код синовљиех кости стави?
   Свемогући царе од цара, 145
ах, милостив данас буди
врх убога слиепца стара
несрећнијега од свиех људи;
   и на сузе ме се гани,
које л’јевах свега пута, 150
од кад ага твој послани
искину ме ћаћку из скута.
   Нек ти он горке ме немире,
и мој грозни плач свједочи,
непристојно ки ми извире 155
већ из срца, нег' из очи.
   Заклињем те неумрлиеме
духом свеца Махумета,
и именом честитиеме
твога славна ћаћка Ахмета: 160
   Пусти, ах, пусти к' уцвиљену
ћаћку кћерца да се одили,
да је не плаче уграбјену,
ко синове мртве цвили.
   Вјековита бит' ће слава, 165
ком ће твоје словит' иине,
свака около кад држава
благодарством замни твиме.
   Толи мојием уздасима
и сузам се не смилујеш, 170
него царскием у дворима
остати ме усилујеш; .
   му ћеш руку без љубави
имат', срце не никако,
јер у ћаћка сву постави 175
радос, љубав, добро свако.
   L'јепше од мене изабери
у овем скупу дјевојчице,
ке ће ставној бит' ти у вјери
добровољно љубовнице; 180
   мене опета к' ћаћку мому
на родјени дом поврати,
прие нег' старцу жалосному
дни покоње смрт прикрати.
   Сунчаница јур бесједит' 185
приста, а мук поста у стану:
цар двоуми што ће одредит',
на ку ли се врнут' страну.
   Слободу јој ако врати,
губи избране цвиет лиепости; 190
ако милос њој закрати,
пун се каже немилости.
   Али крепос у царскому
срцу над. сва јер господи,
добитница у трудному 195
похотјенства боју изходи.
   Триеби је дакле, срцу свому
да наиприе узду стави,
и господи себи истому,
тко цар хоће бити прави; 200
   јер тко владат' све пожуде
и све воље јаки није,
ко да другиех владат' буде,
и краљеват' да умије?
   Тим ер не ће да се оприечи 205
горком цвилу, кием га устриели,
ведрием лицем, благом риечи
у начин јој дворан вели:
   Стави, свиетла дикло избрана,
сврху стави твојој смећи, 210
мога срца смилована
жудјену ћеш милос стећи.
   Ниесам силник ја немили,
ни злосрде тако ћуди;
у љубави, а не у сили 215
цар господит' срцим жуди.
   Бог уклони, да тужному
старцу скратим што је живота
по путу чиним мому,
да изостанеш ти сирота. 220
   Тим слободу не надану
повраћам ти драге воље,
јер тва крепос стјече обрану
сред жестоке све невоље;
   крепос, која посред труда 225
веле веће свјетља сину,
нег' сунчани зрак, од свуда
кад растјера ноћну тмину.
   Дај да ћаћка љубљенога
жива нагјеш како желиш, 230
тер дошашћа порад твога
слиепа старца обеселиш:
   нек за једно дни честите
након прика толи удеса
у радости проводите, 235
док судјено јес с' небеса.
   Осман приста: Сунчаница
к'о ода сна да се буди,
још не ведри тмаста лица,
слободна се још не суди. 240
   Јак поморац сред пучине
кад се узбуни морска сила,
тер простем ноћне тмине
врху плави црна крила,
   за све луке крај жудјени 245
зрак му зоре очитује,
да се топи јоште сциени,
и себ' истом не вјерује.
   Ал’ када се опојави,
тер се спозна слободјена, 250
паде цару, ки је избави,
грлит' ноге и кољена.
   Тад ње срце слободјено
од чемерне би жалости,
и на лице уцвиљено 255
вратише се своје лиепости.
   Ну низ образ разведрени
тихиех суза још вир греде,
и на врату не изредјени
златни прами још јој сједе. 260
   Тим завапи приузета
не надане од радости;
Царе над све краље од свиета
већи власти и крепости,
   како тву ћу узмножену 265
величину прославити?
ку ли хар ћу допуштену
за слободу одвратит’ ти.
   Једном риечи два живота
ћаћку, и кћери ти поврати, 270
чим мијем молбам тва доброта
достоја се смиловати.
   I ако је веће од славе
придобити себе истога,
непријатељске нег' државе 275
посред боја крвавога;
   с' вјековитом данас части
ти храбренство веће објави,
нег’ под јарам твоје власти
да краљевства сва постави. 280
    Ја ћу мјеста сред роднога
благодарнос тву казати,
ја ћу вриеднос дјела овога
гласовито сповиедати.
   Ознобит' га од времена 285
нека моћна ние диљина,
нека диком твога имена
свака слови покрајина.
    Тад цар свиетлиех из похрана
златни огрљај њој дарива, 290
нек се толи срећна дана
харна свегјер спомењива;
   наравне јој тер л'јепоте
у направи урес сине,
и цареве од доброте 295
вазда уздиже величине.
   Пак нареди, к' родној страни
да је хадум чета одпрати,
тер је путом служи и брани
док на очин је дом поврати. 300
   Истина је даке очита,
да гди људске није обране,
у најтежием згодам свита
на помоћ нам вишњи устане,
   који путим не смишљением 305
промјењива худе удесе,
тер уздасим поднижением
вјернијех својиех смилује се.
   Тим у трудим ние замани
уфат' помоћ згар с' висина: 310
јасна зора, зрак сунчани
иза ноћниех слиеди тмина. .
   К' Смедерову чим се управи
слобогјена Сунчаница,
цар разгледат' скуп гиздави 315
узе осталиех робињица.
   Свака му од њих на по на се
свом л'јепотом срце веже,
тим не позна, ни ставља се,
ке га урес већ притеже. 320
   Ал’ најпослие нада свиме
двије одабра Гркињице,
киех с' л'јепотом реси и племе,
тер све назва вјеренице;
   киех придава свом вјерному 325
Казлар аги, да их буде
вриежат' двору у царскому
за угодне све разблуде.
   Све што избраниех јес направа,
за кием женска нарав гине, 330
дарива им, нек гиздава
њих л'јепота већма сине,
   за да од пута кад дугога
починуле буду у ласти,
за дана се жудјенога 335
могу справит' пирне части.
   Дочим свиетла та приправа
у царском се двору чини,
сред тамнице Крунослава
сузна у мрклој оста тмини. 340
   Тер чим лупи силнием махом
гвоздовитиех затвор врата
сва протрну леднием страхом,
сву је бојазан смртна хвата.
   Најежен јој циећ припасти 345
уздигну се влас на глави,
ћутећ тамне сред пропасти,
да је издајни паша остави.
   Тим ко дубјем вјетрић креће,
ал’ ко слабием класом тресе, 350
тако и њу, паче веће
не надана згода устресе.
   На около свод се обзире,
је да одкле год зрак јој сине;
али ино не разбире, 355
нег’ самоћу, страх, и тмине.
   Ну кад вид се заслиепљем
на наравно врати биће,
страшну слику како у сјени
видје на зрак тмасте од свиће. 360
   Не зна неман ал’ страшива,
ал’ је у људској човјек пути;
ступа и ступај успрегњива,
и ненадни лапат ћути.
   Не узда се проћ' наприеда, 365
јер још сумњи да се вара,
али очито већ угледа
несрећнога тамничара.
   У космурах вас је обраст'о,
влас низ плећи смршен пада, 370
сухо лице, блиедо и тмасто
загуњаста грди брада.
   Тешкием су му веригами
заковане обје руке,
тежи окови на ногами 375
узроче му хугје муке.
   Похарани Крунослава
уприе у образ све женице,
ал’ никако не познава
Коревскога бана лице. 380
   Замјера опет и разгледа,
је ли он они, кога жуди:
радује се, ну опет преда,
приварена чим се суди.
   Али срце, ке не вара, 385
чим доходне слути чести,
Коревскога господара
свием кренућем њој навиести;
унутрњием велећ гласом:
   Он је, он исти, ние сумњити; 390
а она истием се суну часом
радосно га загрлити.
   Ну весеље мало од часа
у горки се јад обрати,
ближе јој се кад приказа, 395
ка тамничар тужни пати.
   Разгледа га, и у њем пази
ново обличја притворење,
толи бо га приобрази
дуго робства злопатјење, 400
   Тач лавица, кој погине
још нејаки пород мили,
брда обија и планине,
у свакој га иштућ спили,
   кад дугога након труда 405
у дивјачној пуста страни
изнагје га, гди га худа
ловска сила смртно израни,
   не разбире, али већу,
јер га стече, радос ћути, 410
али јачу куша смећу
његов пазећ пораз љути.
   Тим противнием кренућима
одол'јети јер не може,
гине риеч јој на устима 415
и горко се принеможе.
   Гиздавога свога лица
сву изгуби свјетлос милу,
и изчезнута земљи ница
паде слична мртву тилу. 420
   Запањени бан смете се
видећ ненад, ка се згоди,
још не позна ни тко ул'језе,
ни за узрок који доходи.
   Јер угрској у хаљини 425
будућ она приобучена,
слику и начин мушки хини,
тим је Угрчић млад сциењена.
   Ал’ помњивием кад очима
он разгледа драго лице, 430
позна обичнием по чинима
своје обличје вјеренице.
   Изчезнуту прид ногами
чим је пази, већ боли се,
нег' што у тешкием веригами 435
он закован находи се.
   Све што може, све што умије
помоћи јој иште дати,
да појавјен колко прије
бјегући се дух поврати. 440
    Ну кад она разабра се,
и смућене очи отвори,
видећ драга свога уза се,
слабием гласом проговори:
    Ти ли си ово, тва ли је сјена, 445
о Коревски бане уза ме?
ал’ сним, али пробудјена
сред ове те пазим јаме?
   У ком бићу, у ком мјести
находим те тужна роба 450
укопана с' худе чести
јоштер жива у дно гроба!
   То т' толике подниех труде
твоје истући драго лице,
само јаде тве принуде 455
да прие виде ме женице?
   Ну што велим? Труде горе
за тебе бих ја подниела,
ни бих се обит' риеке и горе
други опета крат штедјела, 460
   за да познаш, да у вјери,
ку ти подах, химбе није,
а плам нови, ти разбери,
да се у срцу твом не крије.
   Срећнија бих много била, 465
да сам онда мртва остала,
кад ми о теби чут' би сила
све што сам се наслушала.
   Свуд глас лети пун прикора,
Ризван паше кћер Љубицу, 470
супроћ части без разбора
да си обр'о вјереницу;
   ружни глас ме јак но огњени
триес из ведра неба удари,
да вјереник мој љубјени 475
ради такој о привари.
   Тко се мог'о надат' вику,
да ће Пољак гласовити
свиетла имена свога дику
тач срамотно поцрнити! 480
   Како икада, али кому
да на свиету већ вјерујем,
о витезу Коревскому
кад невјеру таку чујем!
   Овако ли љубав моју 485
прем нехарно заборави!
Овако ли вјерну твоју
Крунославу ти остави!
   Ах, с' кривине друге које
незгода ме је сај допала, 490
изван само срце моје
јер сам теби даровала?
   Не знам ко те земља уздржи,
ко те срде не прождеру,
ко те силни триес не спржи 495
кад потлачи час и вјеру.
   Остави ме, али остави;
ме те срце оставит' не ће,
ну издане циећ љубави
свегј ћеш кушат' горке смеће. 500
   Ал’ бан, ком се посред тмине
у ње лицу сунце објави,
находећ се без кривине
присиеца јој риеч, тер прави:
   Немој, лиепа Крунославо, 505
у најпрвој твој намјери
на ме сумњит' и неправо
о мојој се тужит' вјери:
   јере језик би химбени,
лаживи ти глас доние, 510
да ма љубав сад у мени
ставна, к'о би, веће ние.
   Вазда вјеран ја сам био
у сужанству к'о у слободи,
оној, кој сам поклонио 515
срце, да она њим господи.
   I да риечи ме су истине,
труд ти овога робства каже
већма умножен рад врлине
нехарнога Ризван паше, 520
   ки не би се супроћ мени
каз'о овако прем немио,
да његовој кћерци сциени
да ја сам се завјерио.
   А што она милостива 525
мием се тугам забољела,
то је спомена јоштер жива
ме благоће од ње хтјела.
   Ну да ме је и слободила,
да роб овди не боравим, 530
је да би ме тием стравила,
да те при њој ја оставим?
   Прие би риеке тиек назада
к' родном виру обратиле,
прие би горе морска стада 535
свога из скута породиле,
   него ја бих, ма разблудо,
и једини мој покоју,
кроз издање толи худо
оставио лиепос твоју. 540
   Прем дубоко усадјена
у памети мој станује
вјера давно ухићена,
ка ме с' тобом завежује.
   Од кад теби даровано, 545
ово срце живе у теби,
нит' је било обећано,
нит' ће иткому бит' под неби.
   У дне, у ноћи, у сну, бдећи,
прид очим си свегј ми стала, 550
тебе мис'о ма слиедећи
ни час један ние пристала.
   Тим тко може тву љепоту
ван смрти ми саме отети?
I што сад сам у животу, 555
то је, ер те уфах још видјети.
   Ово уфање често устави
силу грозниех мојиех суза,
а спомена тве љубави
облакшање би овиех уза. 560
   Јер завезај мој једини
к'о би мени тва л'јепота,
тако не ће бит' ми ини
до скончања од живота.
   За то, мила ма љубави, 565
јур самири срце твоје,
и неправе сумње остави,
ке тве узроче непокоје.
   Ове риечи садружене
бана уљуднием с' начинима 570
утажише узбуњене
сумње у труднием ње мислима.
   I ер често худа смећа
не надани мир породи,
и радос је свегј највећа, 575
иза суза ка доходи:
   тим сред стана смркнутога
за све робство већ не хаје,
јер у дружби драга свога,
и у тамници мирна остаје. 580