Пређи на садржај

Орлача риђанка, речено у Блату рибаром

Извор: Викизворник
Орлача риђанка, речено у Блату рибаром
Писац: Мавро Ветрановић


Орлача риђанка, речено у Блату рибаром


речено у Блату рибаром


* * *


На земљи, на неби сва хвала и слава
   самому се теби Кристосе саздава,
прави бог ер си тај и вишњи над нами,
   краљујеш вас свијет сај и небо звијездами.
Ти си бог истини, Кристосе, и чловјек,
   у тројству једини, кому се не зна вијек;
и ти си владалац, којему ниткоре
   почетак и конац досегнут не море.
Ти си рич истина разума благога
   од оца и сина и духа светога;
и створац ти си тај, узможи и славни,
   ки небо и свијет сај уздржиш над нами.
I мене с' створио и ти ме си боже
   обукао и одио обућом од коже;
а од земље и кала саздана одкле бих,
   нијесам злед познала, којом дух ознобих;
дјевство сам схранила, како мож сам знати,
   и нијесам канила нигдар се удати;
дјевство сам дружила и тебе риђанка
   вјерно сам служила од мога постанка;
а нијесам ја вила ни пустош од горе,
   нег влашка сибила, како свак знат море.
Молим те а за тој, љувено и мило,
   вапјен'је и глас мој да примиш у крило.
Просвитли свис моју, чин' језик да справим,
   наредбу да твоју по вијеке ја славим;
нека доћ на мање не море свис моја
   у вријеме садање, што рече ријеч твоја;
и нека не слажу, [н]ер чисто да такој
   на длаку да кажу, што ми дух рече мој.
Сад Србљи и Власи, до мала и велика,
   и остали русази ода свијех језика,
али је домаћин али је пришалац,
   али је Бугарин и честит владалац,
али је курјатин потиштен такмено,
   убога оца син, пастијерче најмено,
и у слишан'ји тко је алити у пољу,
   вапјен'је слиш моје, ке складам приз вољу,
најлише у пјесни, ке вајмех на свијети
   без горке бољезни није ми моћ изријети,
за отајна тај дјела, која сам ја бдећи
   под смрјеком видјела, у сјенци сједећи,
при језеру на трави, гдје ми бог немалу
   пријазан објави у отајном зрцалу.
Тој ми се пригоди, сунчана кад зрака
   љети се находи на дому од рака,
поли дне најлише, кад земља жеднећи
   од суше уздише, тих даждиц желећи.
Дим како дивна ствар, не далеч од мене,
   заврти тих вихар врх јеле зелене,
и рече: риђанко, за сунце, које сја
   љувено и слатко, жељно те молим ја,
гани се тер теци, тер у Блату слану
   угрези и реци рибаром на стану:
долиха лисица, кад се у лов накани,
   ер мнократ ступица стуче јој мождани.
Ријет вам ћу још већу, о блатски рибари,
   да птицу ловећу улове птичари.
А сами сцијените, тако ви бит здраво,
   како свијет хините, је ли тако право?
Очито видим ја, да се плав крмијежа,
   да је Блато мећаја, а свијет је лопижа;
а ви сте Блаћани, гдје исхитим химбу туј,
   с нарик[л]ом приправни окружит вас свијет сај.
Тијем тко није сасма глух, тај ухо отвори,
   тер збирај, што мој дух Блаћаном говори.
Чут ћете, слишите, опет вам говору,
   и златом пишите на бијелом мрамору,
да остају од мене у Блату у слану
   вјекуште спомене за биљег о стану.
Тијем станте тер чујте, опета молим вас,
   јадове приљуте и толи трудан глас,
што вам чес умијеси, да земљи под коло
   ваш бис се понизи и хвастан'је охоло,
тер греде на ваш дом до мала врјемена,
   што чини тријес и гром и мун'ја огњена.
Ер вишњи хоће суд а рок се приближе,
   да вас та толик труд зламено педепше;
ербо се баните, да лава крилата
   при себи храните у круни од злата,
и да сте војвода и с десна и с лијева
   од сланијех свијех вода, ке нарав пролијева,
тер море владате тер зими и љети
   злочинцем не дате крстјане плијенити.
Тер тако све стране стерете свудје глас,
   да воде све слане под вашу стоје влас,
и да сте господа, којој се ријет може,
   да своја слобода полипсат не може.
I ваша тај слава, по водах куд броди,
   под крилом од лава с напридком приходи,
коју бог допушта и срећа садружи,
   похвала вјекушта да је слиједи и дружи;
охолас тер ваша за то вај куд ходи,
   више се узмнажа, нер јој се пригоди.
Ер је море слано по божјој љубави
   опћенству саздано, нека га свак плави;
у миру и у гоју да га свак ужива
   слиједећи чес своју, гдје храну добива.
А што се баните, да море свијех страна
   од лупеж браните, најлише од погана,
гола је тој лажа и смијеху достојна
   и како све тамаша од људи прикорна.
Ер се од вас разложи, да сте ви Блаћане
   опузле кокоши на дажду опране!
Зач ваше корабље, кад сте с ким у рати,
   ни копја ни сабље не смијете казати;
стигове гдје турске кад срету и оћуте,
   јак ждрали и гуске смету се и смуте,
бјежећи назада, гдје од страха свијех такој
   крвав зној пропада, чијем схране живот свој.
I тој се је дјело, чемерно и љуто,
   честократ видило у бриме минуто;
и одкле сте постали, ви нијесте до сада
   оружјем пријали ни села ни града,
што је турско најлише алити поганско;
   и на вас уздише поглавје крстјанско.
Тај ваша невјера вај многу господу
   у расап растјера, да изгубе слободу.
А тај ће омраза по вишњој милости
   с велика пораза врх главе вам пасти;
ер се тој приближе и бријеме приходи,
   да вас гнив педепше по сланој тој води.
Зач се змај захвали, да пламом с истока
   поглавје попали ода свијех отока;
а што је посушно под вашом области,
   ружно ће и тужно у расап упасти!
Ер вам је похвала, да вам је сад знати,
   у глибијех од кала на осекли остати.
Тијем тлапство парјајте и химбе толике,
   тер на трст рибајте главоче и слинке;
ер свуди звечи глас по свијети опћено,
   да оружје није за вас, нег женско вретено.
Тијем канав предите, а оружје све бијело
   у чевер справите, гдје вам је и дјело.
Плетите и јанке и гамад осталу,
   гамборе и раке тер ловте по калу.
I барке армајте тер тамо на стану
   с норци се тјерајте по Блату по слану.
Вјешти сте возити, а војнице праве
   не умијете носити кошуље крваве,
ни храбрен бој бити, ни јездит коњице,
   ни копја ломити у пољу од војнице.
Вјешти сте при шкољу лупаре лупати
   а копја у пољу не умијете владати.
Тер кад се бој бије, Блаћани придрази,
   рђа вас убије, а страх вас порази.
Затој вам говору, оружје парјајте
   по копну и мору, у Блато се тајте:
тајте се у Блату, гди је ваше тој стан'је,
   у сребру и злату не имајте уфан'је.
Зач ни ваше Блато, сви суди говоре,
   све сребро и злато одрват не море;
а мало по мало с размирјем у рати,
   што вам је остало, тој ћете страђати.
Риђанка орлача по духу тој вели,
   рибарска полача нека се дресели;
ер ће тај полача с размирјем у рати
   [у] језеру од плача скоро се обрати.
Страх ме је још рити, што видим по духу,
   гдје вам ће згорити сирова уз суху;
с толиком жалости, ка има приспјети,
   чловјечјој слабости трудно је изрити.
Ер виђу, хоће суд да се тај злед пати,
   чим крива ваша ћуд к правцу се поврати;
зач копно и море јур веће на свијети
   тој ваше не море злосрдје поднијети;
сусједство најлише гдје гори од јада,
   јак грозно уздише, примрли од глада.
А тај бич и фруста, ербо се славите,
   гладником из уста [за] што хљеб вадите,
затој вам змај пријети с истока, говоре:
   скоро ћу простријети по Блату шаторе,
да моји шатори бијеле се по Блату,
   како снијег на гори и куфи у јату.
Бога се тијем бојте, докле вам може бит,
   искрњијех немојте повријеђат ни знобит,
нека се смилује блажени сврху вас
   бог, који краљује небеса и свит вас.
Тијем злу ћуд парјајте, орлачи а мени
   забаве не дајте, рибари химбени,
што вашу невољу складаје у пјесни
   навијестих приз вољу, с великом бољезни.
А да бих лажива риђанка ја била,
   [к]а толи страшива објавих тај дила!
Једа се не стече ни јави ни спећи,
   што ми дух мој рече под смрјеком сједећи!
А пријетња тај ваша толи непокојна
   луда је тамаша и смијеху достојна.
Од злата ар лупар прилијепљен при стијени
   за многу слабу ствар суди вас и сцијени.
Ер сила ваша тај тако је за ништа,
   јак један наручај од сламе стрништа;
и тај ваша облас, и сада и вазда,
   сваки хип и свак час под коло згар пада.
Опет вам говору, ако се ријет може,
   чините покору за блудне раскоше;
ер вам се подоби, вјерујте орлачи,
   да вас гнив озноби у вашој полачи,
гдје вам су кобиле у двору блацкому
   танце изводиле курјату влашкому:
арпе и фиауту тер лете Блаћани,
   у вашем да Блату подресту погани.
То вам се пристоји, ја муком могу ријет,
   да од вас руг стоји, докле се спражи свијет.
А химбу осталу и ваша зла дјела,
   у отајном зрцалу која сам видјела,
сада ћу одкрити и бистро ћу рити,
   нека се очити ваша злед на свити,
свитлија ствар свака да чини прави суд,
   колико је опака злохитра ваша ћуд,
с којом се из блата справљате приправно
   на круну од злата у мјесто приславно.
Дубровник се зове, ки се може рити,
   у слави да плове свијех страна на свити,
тер му се саздава толико велика
   час слава и хвала ода свијех језика,
достојно ербо је и разлог је прави,
   вриједности рад своје да га тач свак слави.
Од мира тврдином слави се свијех страна
   и вјером једином ода свијех грађана,
најлише младости, ка с десна и с лијева
   сунчаном свјетлости у оружју одсијева,
тер се свак снебива видећи гдје такој
   оружје одсијева свјетлости сунчаној;
к тому би свак рекао, да је Марте плах бојник
   у оружју дотекао бранити Дубровник!
А што су торнови, у ком су охоли
   тач с круном орлови и сиви соколи!
А што су мрнари под крилом Влахуше!
   Нијесу тој рибари од блатске калуже,
нег толи гиздави и толи храбрени
   јак вуци и лави и змаји огњени:
то је вјерна стражица јакино у зори
   источна даница пастиру у гори;
стража је тој вјерна и сложна је рука
   и љубав замјерна од мрнар и пука.
То је верно уфан'је, тој ти је све сада
   покојно узглавје владаоцу од града.
То је час господе, која се може ријет
   да своје слободе не даду за вас свијет;
и прије ће ужећи и себе и мире,
   нег ли се одрећи од злате бандијере.
Риђанка затој сад Блаћаном говори:
   Дубровник славан град у оружју вас гори,
а Срђеву гору тако бог утврди,
   свакому злотвору да силу погрди;
ер се туј буликан под гором удоми,
   да рига сухи плам, да тријеска и громи.
Тер такој крај мора кад почне тријескати,
   хоће се сва гора од грома растати;
и свак би просудио, да огњем та тврђа
   да је други Мунчибио под гором од Срђа.
Затој се уклонте тер се Дубровнику
   Блаћани поклонте за кријепос толику;
Дубровник ербо тач, охоли Блаћани,
   објестран бридак мач с небеса згар храни,
да тај мач порази сваку врст од људи
   тко му се омрази и тко му зло жуди.
Затој се спознајте, нехарни тер такој
   Дубровник охајте а с Турци бите бој.
У исток се справите, водите ускоке,
   тер Ципар браните и остале отоке;
и с вашом војницом, вишњега бога рад,
   оружном десницом примите Цариград,
нека исток познава и запад јоште вас,
   рибарска што је слава и што је храбрен час.
Ер ће суд тада рећ: могоше Блаћани
   вјекушту славу стећ по води по слани;
а да се не стече, ни у санак ни јави,
   од згара што рече орлача у дубрави.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 448 година.