О сњежане
прси избране
обљубљене ме госпоје,
прси миле,
прси биле,
љубко добро свако моје.
Ви сте мени
драг медени
покој и сва слатка радос,
од вашега
бијела снијега
смамљена је моја младос.
Ви сте прави
стан љубави
у ком царство своје држи,
гдје с драгоће
од бјелоће
стријеља срца, душе пржи.
Ви сте ријека
бијела од млијека,
по кој жудим свеђ бродити,
и весела
гдје би узела
мâ се душа утопити.
Ви здржите,
виловите,
оне од снијега лијепе горе,
ке су од стијене
прем ледене,
а сва срца жељно горе.
У примилу
вашем крилу
сњежани се пут находи
у љувени
рај жуђени
смиону мисо ки доводи.
О весели
лијери бијели,
моје лијепе миле прси,
перивоји
дрази моји
у кијех младос мâ се смрси.
Очи, хвала
ваша 'е мала
према прсим разблудним;
сваколика
слава и дика
прсима се дати има.
Ви сте, очи,
од источи
двије звијезде само у себи,
а у прсијех
тијех љувенијех
сва љепота јес од неби.
О румене,
о љубљене
усти, и ви се не дичите!
Оне миле
вас добиле
јесу прси племените.
Руже, цвијетја
од прољетја
само имате сред драгоће;
прси твоје,
душо, гоје
с дзорнијем цвијетјем рано воће.
Ну, Љубице,
мâ диклице,
чијем ја хвалим, ти си скрила -
прси миле
и прибиле...
Што ми си се засрамила?
