Ника без имена млађахта госпоја
држи т' ме свезана с трудом без покоја;
цић тогај уздишем јак јелин под узом,
а очи уздвижем к небу с љутом сузом.
Гди живот мој скрати и младос расчини,5
туј да јо' Бог плати неправду ку м' чини.
Јур тој се очито на образ мој види
коли јадовито све вехне и блиди.
Очима још нî моћ затајат жалости
ке сузе дан и ноћ, цвилећи с болости.10
Рич ку још изустим, ван будем покоја,
што годир не пустим уздаха без броја;
ер, срцем притужан, нî моћ да одолим,
поколе бих сужан тој вили ку молим.
За рајске очице, кеј су јак дви звизде,15
з' анђелско још лице и за све ње гизде,
да ме не изгуби ње позор весели, -
тако ју тој љуби ње срце што жели.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
