Не крије злат пјенез скуп чловик толикој,
колико свој урес овај вил од госпој;
не да се погледат, не да се видити, -
волил бих да не дат може ми живити!
Ма нека још реку (што не мни мâ памет): 5
могла би чловјеку живот дат и вазет,
како га вазима сваки час, гди брани
обазрит очима свој урес избрани,
којим би јур дала живит ми свршено,
да ми се ње хвала да позрит љувено; 10
истину тер велим: нисам жив ни ћу бит,
доколе ја желим ње липос обазрит.
Напомена
Пј. 12: ак. 165, зад. 304.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр.7-8, Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
