Љубав драга мене стави
међу рајске двије виле
од којијех се у нарави
нијесу љепше вик видиле.
Једна и друга мене смами,
једна и друга мени омили;
једна златнијем својијем прами,
друга кроз свој поглед мили.
А објема записо сам
мâ млађахна давно љета,
једну и другу узео сам
за ме добро сегај свијета.
Којој ћеш се дат сред крила,
ме срдачце затрављено,
ако не мож у два дила
бит објема раздијељено?
Теби, слатки мој покоју,
даривам се, тебе хоћу...
Јаох, што велим? Му госпоју,
тебе лијепу пустит моћу?
Ах, прије се очи моје
вјечнијем мраком затвориле
негли другу, мâ госпоје,
изван тебе обљубиле!
Ти си слатка мâ разблуда,
у теби су све радости,
у теби је сва понуда
занесене ме младости.
Јаох, што велим? Утећ ли ћу
ја од тебе, душо мила?
Не, не вику, јаох, к теби ћу,
сред твојега драга крила.
Срећне ти бих и блажене
проводио дни честите
да обје душе ви љубљене
мене млада загрлите!
О придрага, мила ноћи,
бјеља од ведра јасна дана,
кад ћеш к мени прије доћи,
ноћи свијетла и сунчана!
Тада бисмо загрљени
све пожуде испунили
и драг целов и медени
целовима узбудили.
Тер би могле узазнати
ваше дике изабране
што је мило целивати
усти одприје целиване.
Мнократ целов драг, љувени
од једне бих уграбио,
опет они уграбљени
мнократ другој удијелио.
Мнократ једна драга и мила
ме би усти целивала
чим би друга усред крила
разблудно ме свога имала.
Мâ пјесанце, већ се устави
и к објема сад похрли;
обје мило тер поздрави,
обје слатко тер загрли.
