Пређи на садржај

Љубица/Пролог

Извор: Викизворник
Љубица
Писац: Вице Пуцић
ПРОЛОГ


ПРОЛОГ

Љубав у прилици од бојника

* * *


 
Тко би реко, да сад оди
   под одјећом од бојника
   скривена[1] се твâ находи,
   о љубави, влас велика.

Тва влас чини већкрат која 5
   врћи Јову тријес огнени,
   љувенога а сред боја
   марту свој мач несмиљени.

Сад ћеш, сада моћ познати,
   о Венере, синка твога, 10
   не дјетета, драга мати,
   нег јунака храбренога.

С трећега сам неба гори
   сишо, над све гдје богове
   с мојијех стријела рањен гори 15
   бог могући исти Јове.

А то ер видјех сраман оди
   сред славнога Дубровника,
   скупјена се гди находи
   свијех крепости час и дика, 20

Да вил једна, ка свјетлости
   свијем уресом сунцу одсива,
   и сунчаном свôм лијепости
   свијету љепше сунце сива.
 
Вил ах! худа и немила 25
   бит заман се увијек слави,
   плешућ силу мојијех стрила
   одметница од љубави

Рекох, тријеба 'е веће поћи
   мојој власти приправити, 30
   једа икако будем моћи
   ње тврдину придобити.
 
Молих мајку тад љувену
   јаче стријеле да ми справи,
   и мом луку позлаћену 35
   већи тркач да приправи.

Узет слику од витеза
   ову одлучих у тој сили
   супроћ хтјењу ње уреса
   мњах одољет лијепој вили. 40

I засве у Град славни по(ћ) ћу
   гди се у миру дни проводе,
   ријех, прибиват оди мо(ћ) ћу
   војник, славне цјећ слободе.

Цјећ слободе, увијек која 45
   у мирном се Граду ужива,
   гди неумрле сред покоја
   сеј господе свјетлос сива.

Али заман све сам стриле
   с плахе жеље истратио, 50
   ер прилијепе мê сам виле
   худу лијепос[2] привратио.
 
Тијем се веће ја славнога
   пут Будима дијелим сада,
   гди краљества угарскога 55
   краљ Бранимир пуком влада.
 
Ту његова кћи Љубица
   свîм сунчаном слична зори
   племенита дјевојчица
   стрављена у мом огњу гори. 60
 
Љуби лијепос ње једина
   кâ од лијепости свијех је слава
   боемскога краља сина
   храбренога Бранислава.
 
А она од ћаћка ње драгога 65
   вјереница обећана,
   цјећ немира сад је свога
   Љубимиру вјерном дана.[3].

Владислав је он једини
   ћаћка свога син љубјени 70
   и такођер још истини
   драги братац ње родјени.

I данаска сред покоја
   њихова се врши вира,
   зò почетак худа боја 75
   и прикога од немира.

Ах које ће с тога смеће
   данас се оди пробудити,
   ако их вишња рука веће
   не узбуде утажити.[4]. 80

Ти, у ком права вјера ниче,
   крепос и час откле извире,
   у твом скуту, Дубровниче,
   сад будимске гледà мире.

А ви лијепе о госпоје 85
   у ваше ине прим'те крило
   и љувене стријеле моје
   пригрлите веоми мило.

Ну ме вријеме већ силује
   у краљевске дворе поћи, 90
   гди мâ крунам влас краљује,
   свак гди мôј се клања моћи.

Ту ће данас моја сила
   љубовника број честити
   с власти силном мојијех стрила 95
   у мê ропство заплијенити.[5]


Референце

  1. 3 скровена M
  2. 52 худу мисо M С
  3. 68 Љубимиру наречена M
  4. 80 утјешити M С
  5. 96 + Бранимир M (С као и осн. текст гр. Бранислав),


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вице Пуцић, умро 1666, пре 358 година.