Лијечник и за невољу — Ле Мéдецин малгрé луи/1
| ←Насловна | Лијечник и за невољу Писац: Молијер Шена прва |
Шена друга→ |
Петар: Нећу за ништа ни похитит и кад ја говорим ти у се душу; ја заповиједам, а не ти, јес' ме чула?
Џива: Почуј ти мене. Ја хоћу да ти живеш на мој начин, како је мени драго; ја се нијесам удала за те за трпјет твоје махнитости.
Петар: Трудне пàтīге имат жену! и добро говори они властелин (Бог му дô добар дан) да је жена гора него враг!
Џива: Гледа кô врла човјека заједно и с тезијем властелином!
Петар: Тако је, врла човјека. Нађи ми другога од моје руке кô мене, који умије исјећ дрва и слагат бремена како и ја, а пак у свему тему говорит љуцки од много ствари; који је служио за дјетића у онега врловитога лијечника Сарапина цијеле шес година дана и који је био научио још у дјетинство и легат и писат.
Џива: Враг узео и таку махништину!
Петар: Него враг узео и таку кàроњу!
Џива: Проклета час и ура ко ме први на те напутио!
Петар: Него проклета она јебена ђидија који ме први заручи за те!
Џива: Уистину ти се имаш тужит, ако ико! Туго, имō би све вријеме твога живота тврдо срећи захвалит да ме имаш за жену! Мериташ ли ти, ну мало промисли, бит се оженио овакијем чељадетом како сам ја и од моје врсте?
Петар: Уистину веома ме си почастила и имаш се чијем дичит оном првом ноћи кад пировасмо! Еј, с врагом! не чини ми што сад изријет, ер избљувах њекијех ствари...
Дзива: Што зато имаш ријет?
Петар: Охај ме се, вељу ти! Парјајмо то на страну! Доста је да ми двојица знамо што знамо и да си ти била веома срећна уловит ме.
Дзива: Што ми хоћеш, црна, с тезијем ријет »веома срећна уловит ме«? Једнога човјека који ме довео веће до ошпедала, једнога пијанчетину, једнога прождора који ми је изио све што сам имала?
Петар: Лажеш, већи сам дио попио.
Дзива: Који ми је изпродавō мало-помало исве што је било у кући.
Петар: За да се не изгризе.
Дзива: I који ми је однио до матарца изпод мене.
Петар: Устајат ћеш се раније на посō.
Дзива: Насврху који није оставио ни чавла на гредами од купијерте, да да ко прође з драчом од врх куће до дно куће не би нашō за што ће се задјестит.
Петар: Моћемо се лашње изселит ако нас узтјерају.
Дзива: I који, од јутра до ноћи, друго не чини него лежат и пит.
Петар: То је за не дат злу на срце и не усичијат.
Дзива: Да што да ја учиним с онолико дјечице што имам око мене?
Петар: Што ти драго.
Дзива: Имам четверо дијети који стопрва пљезу и ваља да их држим свијех на мојијем руками.
Петар: Стави их на тле.
Дзива: Који друго не чине на свакчас него цичу да им се дâ круха.
Петар: Дај им батā. Кад сам ја добро појио и понапио се, хоћу да је свак сит у мојој кући.
Дзива: I претенџаш, пијанчетино, да ти свеђ има проходит тако како си се и научио?
Петар: Моја жено, полахше, ако ти је драго.
Дзива: Тот да ја свега мога живота трпим тебе такога и то твоје злочество?
Петар: Немојмо се раракат, моја жено.
Дзива: I да ја не имам начина за ставит те у шес?
Петар: Моја жено, ти знаш да ја нијесам веле трпећ и да ме нимало руке не боле.
Дзива: Заисто, нути страха од маестрала!
Петар: Моја драга жено, моја лијепа, тебе ти срби шкина на обичајну.
Дзива: Указат ћу ти, здравља ми, да те се ја за ти конат не бојим нимало.
Петар: Моја другашице, ти хоћеш силом да ти ја што дам.
Дзива: Цијениш ли ти да ја имам што страха од све што ту млатиш?
Петар: Моја љубјена, ја ћу теби продрмат уши.
Дзива: Пијанце, џусто, пијанце!
Петар: Окинух ти их.
Дзива: Мјешино пуна вина!
Петар: Учинили те црљену.
Дзива: Објешењаче!
Петар: Наколечих те.
Дзива: Зли човјече, манигодо, лупежу! Друго ти још не манка него мало занчице, изјешо . ..!
Петар (узимље печу биљице и бије Џиву): А, а, хоћеш их, је ли? Да ти буде.
Џива (плаче): А, а, а, а, а.
Петар: Ево ти правога начина за смирит те.
|