Гди си ти, камо си који знат све си рад?
дану ме упроси што сам ја весел сад;
јер жими љубезан, дни моји достоје
да свакчас у пјесан живот се мој поје.
Зач којом ја слову, славећи од ње глас, 5
нику ми сад нову оћутит чини слас;
милос ми допушта за службу и за труд,
да жеља горушта не пати љувен блуд.
Веће ми наприда разум рит не вели,
нека нî с поврида оному тко жели; 10
ну памет тко има и разум собом свој,
томуј се знат прима што хоћу рећ овој.
Драго т' би ли тој чут, а веле драже још,
ко слишиш у драг скут, да дразих видит мож,
о другом гди младос истрајат не хти час, 15
нер како у сладос створит ће живот вас.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
