Горући тај твој плам, љубави неправа,
велике муке нам сваки час задава.
Често се задости у теби пригађа,
да веље горкости мала слас порађа.
Свеђер је на свит сај око твога цвита
жестока љута тај зла змија повита.
Ки русе у тај твој перивој брат ходе,
вазда их драчје тој зло сасма избоде.
Стан у твој унити с прва јур ласно је,
али пак изити веоми прем мучно је.
Твоја је таштина у свако нам вриме
од љета маглина, ведрина од зиме;
рана, кој наћ се лик у лијецијех не море,
које зло може вик на свиту бит горе?
Душа свијех нага добријех прем дила,
гди радос није драга, а мука јес мила.
Служба твога двора с штете је младости,
а са зла пријекора нејакој старости.
Злед, која трпи вик, и ако јој који даш
пристојан вридан лик, ствари се гора дваш.
Ниједнога с тобом ни крипка вик зламена,
гњиви су цаклени, а вјера камена;
химбена рич је тва, ствари су зла чина,
добит је сумњива, а погиб истина.
Крепко су стојуће све с тобом жалости,
а нагло бјегуће прем сасма радости;
у мало јес меда веоми немило
све од злога иједа скровено грчило.
Неплодни пијесак тај свак сије, ткогоди
за тобом на свит сај блудећи дни води.
Тко хоће да чује, тве што су нехари,
ове све требује да пати он ствари,
очитит скровена жељен'ја када гре,
да му рич студена сред уста вазда мре,
у својој чемерној кад тузи тугује,
невјери невјерној да вјерно вјерује.
РАЊЕНУ РАНИ вик, ни рано ни заран
није моћи наћи лик у нидној свита стран',
још да се срцоме прем душа растави,
да живе жељоме врх реда нарави,
да пушта мир за рат, да копни, да згара;
да себе тисућкрат прико дан зло вара,
да поје, да пише вил све час све своје дни,
да плачем ужиже тај мрамор студени;
на сваку промјену у жељах све трнут,
и у ствар љубљену сасма се обрнут;
сад црвен, сад био плам на лицу носити,
кадгод страх али срам узбуде слидити;
творит плач приљути с начини чудниме,
сред љета стинути, горити сред зиме;
заклињат, дворити, молити и служит,
плакати, цвилити, уздисат и тужит,
чин'т јади да чести буду те све морит,
пасти се болести, плачући смих творит,
од срама узлом бит вас језик завезан
и велми бесједит кадгоди реда ван,
код огња, зрак гди сја, све се зло ледити,
а кад је далек тја, вас у плам врућ ити,
желећи један дан излетит много лит,
пак нагло јакно сан згинути на сај свит,
не оставив тај тва чес за собом ствар другу,
нег с стидом злу болес, кајан'је и тугу;
не хотјет примити никада вриједан свјет,
на себе мрзити, а друзим добра ктјет;
цвилити дан и ноћ с чемера и с јада,
хотин'ју подат моћ, разлогом да влада;
свим тужно врх свега зло срце носити
и од гријеха туђега проштен'је просити;
хранит се свеђ томе, за све ер се не прима,
јествином, којоме смрт живот узима;
у срцу плакати, а здвора привеље
друзима казати радосно весел'је;
све друго мислити, а пака прем једне
бесједе чинити разбјено нередне,
кадно је зла зима, тјерати врх тога
с немоћним ступима јељена плахога;
у миру никаде не живјет собоме,
сијане ливаде поливат мороме;
честе имат рати, а ријетке мире,
на леду писати без ниједне јур мире;
већекрат још на ту ствар ташту, да буде
достојат, и плату не питат за труде.
Ствар је пак најхуђа врх свега напокон,
ктин'ја ктјет да туђа вазда т' су за закон;
ода зла умора пакао имати
у срцу, а здвора рај весео казати,
лијено објет вршити, а нагло пријеваре
химбене творити, ке чинит зли маре;
дни јадно све трајат и живот губити,
за слобод не хајат, а робство љубити,
и вазда под неби, чим сунце згар свити,
мртав бит у себи, а у друзих живити.
