Двије робињице
| Двије робињице Писац: Мавро Ветрановић |
Двије робињице
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Затој жељно свијех молимо,
да будете мирно стати,
докли жалос побројимо,
коју младос наша пати.
Племенита ми смо рода,
обје младе сестренице,
ну је хтјела наша згода,
да смо сада службенице.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Мајка нас је племенита
у Арменијех породила,
и богата и честита
пригиздаво одгојила.
Тамо нам је вазда била
у Арменијех гизда свака:
сухо злато, бисер свила,
и копрјена још пританка.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Јаох! посла нас наша мајка,
с јутра зором кад подрани,
да беремо цвијетја свака
шетајући по пољани.
С јутра зором у прољетје,
нека вам је вајмех знати!
тер почесмо свако цвијетје
по ливади росној брати.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Брасмо босил и љубицу,
и од пелинка цвијетје брасмо,
и трендофил и ружицу,
пак ливадом пошетасмо.
Тер нам срце уздисаше,
гди ливадом у прољетје
по травици мирисаше
у сладости рајско цвијетје!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашим родом раздијељене.
Прије суначца тер у зору
по ливади такој ходе,
оћутисмо на јавору
врх језера бистре воде,
гди тих славиц биљисаше
од весел'ја у љубави,
тер даницу припијеваше,
да био данак још не објави!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Тер сједосмо почивати,
и почесмо од љубави
тиху славју одпијевати
како виле у дубрави.
Ну се наша радос скрати,
ер нам вајмех! слатке пјесни
зла незгода све обрати
у жалости и бољезни.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Зач по гласу из планине
гусари нас ућутише,
тер потајно у равнине
к нам небозијем приступише!
I тужне нас ухватише,
тер нам вајмех! бијеле руке
све наопако обратише,
да нам даду веће муке.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
I кликосмо плачне у гласе,
да се чује до небеса,
подираје русе власе,
кад нас гуса тај савеза!
Тер су туге, тер су јади,
гди се ниткор не објави
храбрен витез у ливади,
да сужанства нас избави.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Туј све цвијетје и травица,
у сужанству кад остасмо,
обрати се к земљи ница,
коли грозно проплакасмо.
I све птице од чемера
јадовито уздисаху,
гдје вјеначце од бисера
с главице нам подираху.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Тер би мрамор и жив ками
раставил се у сто дијела,
гдје полисмо сва сузами
наша тужна лица бијела!
У сужанству толи плачне
гди гусари нас везаху,
тер жестоке ране мачне
срдачце нам пропадаху!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
I сада нас свуди воде
савезане и спућене,
јак овчице у поводе,
велми плачне и утруђене:
тер нам туге задавају
и велику вајмех жалос,
гдје за пјенез продавају
по пазару нашу младос!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Грозне сузе тер ронимо,
толи плачне у жалости,
једа кога приклонимо
и к љубави и к милости;
једа милос тко не скрати,
тер се добра згода згоди,
да гусаром сад нас плати,
и тужбе нас ослободи!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
А ниткор се не хти најти,
по свијем свијети куд ходисмо,
да нас овој гуси плати,
заман сузе тер пролисмо.
Тер је тужба, тер је жалос,
у сужанству гдје тугује
бољежљива наша младос,
а ниткор ју не одкупује!
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Тијем молимо милос вашу,
о господо Дубровчани,
одкупите младос нашу,
тако да вас Бог сахрани.
Не штедите ваше благо
за нас тужне потратити,
зашто вам ће веле драго
наша мајка захвалити.
Робињице ми смо младе,
у сужанству расцвијељене,
у Дубровник пришле саде
с нашијем родом раздијељене.
Затој нам се умолите,
тере пријешно тере хрло
од узица слободите
наше руке и наше грло!
Наша мајка зач придрага,
нека вам је сада знати,
неће штедјет свога блага,
за један дукат да сто врати!
- Гусари одговарају.
Ове младе робињице,
о господо Дубровчани,
цареве су дворкињице,
заплијењене у пољани.
Зачусмо их с јутра зором
гдје у цвијетју почиваху
при језеру под јавором,
тер славицу одпијеваху.
Кад почесмо рајске пјесни
по ливади разбирати,
поче нам се од љувезни
свијем срдачце подизати.
Ове младе робињице,
о господо Дубровчани,
цареве су дворкињице,
заплијењене у пољани.
По ливади зором ходе
тер их тамо заплијенисмо
при језеру бистре воде,
гди весели много бисмо;
из ливаде из зелене
у сужанству тер су саде
у Дубровник приведене
робињице ове младе.
Ове младе робињице,
о господо Дубровчани,
цареве су дворкињице,
заплијењене у пољани.
Нека вам је затој знати,
о господо Дубровчани,
да их ћемо продавати
ми гусари Персијани;
за робиње ове младе
тер тко буде одбројити
сухијех дукат три хиљаде,
робства се ће слободити.
Ове младе робињице,
о господо Дубровчани,
цареве су дворкињице,
заплијењене у пољани.
Ако ћете одкупити
овуј младос на дукате,
третју ћемо одпустити
хиљадицу од наше плате;
и од гусарске наше дружбе,
о господо Дубровачка,
бити вам ће сваке службе
и на служби љубав свака.
Ове младе робињице,
о господо Дубровчани,
цареве су дворкињице,
заплијењене у пољани.
|