Далече овакој несрећа кад моја
стави ме на плач мој, не чује госпоја.
Срце ми ко златием прами она савеза.
Реци јој, што патим ш ње драга уреса,
ти си ш њом сваки час, скажи јој ме ваје,5
и како зли пораз без ње ме скончаје.
Ако би не хтила, вајмех, тој слишати,
хотеé бит' немила, риеч веће не трати,
нег само све цвили, докле се пригоди,
да нас јур помили, и труда слободи.10
То ли се смилити она, јох, не буде,
одлуч'но умрити за утећ' теј труде.
Ер веле јес боље једноме смрт подниет',
нер имат' невоље, тер сто крат на час мриет'.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Михо Бунић Бабулинов, умро 1590, пре 434 године.
