Ако ми мир даје слатки твој разговор,
кад пригјем потаје скровито под твој двор,
што би ми допустил твој целов медени,
кад бих ја с тобом бил, мој цвјете румени?
Мни ми се на мој суд, плач, ки ме свегј дави,5
ошо бих и вас труд немиле љубави;
када бих ужив'о оно, што сад желим,
весел бих прибив'о у броју веселим.
Што само видећ сад — — — — — — — — —
рајски мир — — — — — — — 10
Ах! да ми така чес сгоди се који дан
уживат' твој урес, блажен бих био зван;
мнил бих се Лехсандар, да свиетом свием владам,
ер бих мнил таки дар, све благо да имам.
Ну ми није таки дан очима видјет' моћ'15
зламенит и вриедан уживат' мир обноћ.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
