* * *
Растанка нашег доћи ће доба,
И ја ћу једном остати сам;
Ти нећеш више крај мене бити,
И ја ћу бити ледени кам.
Пропала нада, нестало снова,
А срце плане, да опет мре;
И ја ћу страсно грлити тада
Ту моју тугу, која ме тре.
А ноћ кад падне, по звезди једној
Слаћу ти поздрав. Ал' нашто то?
И ову звезду покриће тама,
Тек да ми само увећа зло.
Спустићу главу. И док се буде
Уздаха вио незнани број,
Јекнућу горко: „О мрска жено,
Врати ми прошлост и покој мој!"
На небу звезде трепере мирно,
А кроз ноћ нему губи се глас.
Ал' то ће бити последњи јаук,
Ко јаук жића у смрти час.