Харамбаша Ђаче и брат му Милован
Вино пије арамбаша Ђаче
Виш’ Клисуре у гору зелену,
Око ђака тридесет момака.
Кад се рујна вина напојише,
Онда Ђаче поче беседити:
"Браћо моја и моја дружино,
"Лето прође, тамна зима дође,
"Ђе ли ћемо зимовати зиму?"
Дружина му сташе бесједити:
"О да чујеш, наша арамбашо,
"Да идемо у село Љевишта,
"То је село до Мораче близу,
"Њега бране ускоци јунаци,
"Не даду нас прије своје главе,
"Тамо ћемо зимовати зиму,
"Са ускоци опет бити Турке."
А Ђаче им поче бесједити:
"Браћо моја, и дружино драга,
"Да идемо бијелу Травнику,
"А Турчину травничком везиру,
"Млоге ми је књиге оправио,
"У свакој ми божју вјеру дава,
"И куне се дином и аманом,
"И турскијем постом рамазаном,
"Да нам ништа учинити неће,
"И да ће нас обдарити дивно."
Дружина га добро сјетовала:
"Сједи, Ђаче, изгубио главу!
"Као што је оћеш изгубити,
"Ако сиђеш у Травника града."
За то Ђаче ни абера нема,
Но устаде, пушку доватио,
С Ђаком оће седам добри друга,
А остали право у Љевишта.
Јунаци се ижљубише дивно,
И ту бјаше жалост погледати:
Сваки јунак сузе прољеваше
Од очију низ бијело лице,
Преко тока и преко оружја,
У црну се земљу саљеваху.
И туна се алалише дивно,
Сваки своје греке опростише.
Ту отиде двадест и три друга
У Љевишта код Мораче близу,
Ђаче оде бијелу Травнику,
И одведе седам добри друга.
Када Ђаче у Травника дође,
Све везиру иду муштулуци:
"Муштулук нам, травнички везиру,
"Ево иде арамбаша Ђаче."
Везир даје небројено благо.
Док му стиже Ђаче и дружина,
Сусрете га травнички везиру,
Па му пружи ногу и кољено,
Да га љуби арамбаша Ђаче,
На то Ђаче ни гледати неће.
Ражљути се травнички везиру,
Па увати Ђака и дружину,
Тури Ђака на дно у тавницу,
Па добави крвава џелата,
Све му седам посијече друга,
Па им главе носе на бедеме,
Окитише табљу и топове.
Јадан Ђаче у тавницу пишти,
Љуто пишти, јест му и невоља,
У тамницу вода до кољена,
У води су гује и јакрепи,
Гује кољу, јакрепи га штипљу,
Љуто пишти, до Бога се чује.
Мало стало, за дуго не било,
Док везиру ситна књига дође
Од госпође московске краљице,
У књизи га госпа поздрављаше,
И везиру ’вако говораше:
"О Турчине, босански везиру,
"Јесам чула да казују људи,
"Да се Турчин јеси зарекао,
"Да покупиш земљу Босну славну,
"Арнаутску и Ерцеговину,
"Румелију и Македонију,
"Па на Москву мислиш ударити,
"Па ми Москву огњем сагорети,
"А краљицу мене уватити,
"Узјати ме како магарицу.
"Ја ти шаљем мога заточника
"У Зечеву пољу широкоме,
"Да изађеш њему на мејдана,
"Али за се замијену нађи.
"Ако си се, Туре, препануло,
"Те изаћи нећеш на мејдану,
"Кунем ти се Богом истинијем,
"Москове ћу моје покупити,
"Па на Турску земљу ударити,
"Ударити па је разорити."
Када виђе босански везиру,
Виђе Турчин што му књига пише,
Пушта везир у Босну телала,
Телал виче три бијела дана:
"Није л’ мајка родила Турчина,
"Да отиде пољу Зечевоме,
"Да погуби млада заточника,
"Ил’ Москова да доведе жива,
"Даје везир хиљаду дуката,
"И сувише своју бурунтију,
"Да не даје паре ни динара,
"Док му тече четврто кољено."
Ту се јунак наћи не могаше,
Да Москову посијече главу.
Узмучи се босански везиру,
Не зна Турчин што ће и како ће.
То зачуо арамбаша Ђаче,
Пак запишта грлом бијелијем:
"Пуштите ме, Турци, из тамнице,
"Ево вама божју вјеру давам,
"Погубићу млада заточника,
"Или ћу га уватити жива,
"Довести га бијелу Травнику."
То је чуо босански везиру,
Па на вјеру испушћао Ђака,
Даје Ђаку руо и оружје
И лабуда коња од мендана.
А да ти је чуда сагледати,
Како Ђаче јаше на лабуду,
Бојно копље у висину скаче,
Преко оба пјене претураше,
У зелену траву дотураше,
Гледало га мало и велико,
Па међу се бесједили Турци:
"Мили Боже, чуда великога!
"Да манита босанског везира,
"Ђе он пушћа горског арамбашу,
"Ђаче ће нам друме затворити,
"Од Турака јаде поградити."
Оде Ђаче пољу Зечевоме.
Када пољу и ширини дође,
Ту је Москов чадор разапео,
Под чадаром рујно пије вино,
Пред чадором копље пободено,
А за копље зелен коњић свезан.
Ђаче не кће часа почасити,
Но пред чадор доћера лабуда,
Па је Ђаче ријеч бесједио:
"Е Москове, јадна твоја мајка,
"Или твоја или моја мајка,
"Ти устани, ајде на мејдана,
"Да јуначки мејдан дијелимо."
А вели му млади заточниче:
"О јуначе, на коњу лабуду,
"Лако један оће погинути,
"Но одјаши од коња лабуда,
"Да се рујна вина напијемо."
За то Ђаче ништа не слушаше,
Но Москова зове на мејдана.
Москову се лако умолити,
Па засједе претила зеленка,
Бојнијем се копљем ударише,
Докле бојна копља саломише;
Потегоше перне буздоване,
Док челична пера изломише;
Онда бритке сабље повадише
И нагло се њима ударише.
А кад бритке сабље саломише,
Ту окрњке у траву турише,
Од добрије коња одсједоше,
За б’јела се грла уватише,
Па се носе по зеленој трави,
Док јунаке пјена попанула,
Попанула б’јела и крвава.
Ту је Москов срцу одолио,
Па обори арамбашу Ђака,
Још га вуче по зеленој трави,
Тражи Москов штогод од оружја,
Да он Ђаку посијече главу.
Моли му се арамбаша Ђаче:
"Богом брате, млади заточниче,
"Лако ћеш ми погубити главу,
"Попушћи ми пребијеле руке,
"И кажи ми ко си и откуд си,
"Да ја данас на мејдану знадем
"Од кога ћу изгубити главу."
Москов прима богом побратимство,
Попушћа му пребијеле руке,
А даде му пуну чашу вина,
Па му поче ријеч бесједити:
"Немам ти се ни по коме казат’
"Ја сам родом од Ерцеговине,
"Имао сам још брата једнога,
"Иза оца остасмо сироте,
"А у мајке близанци бијасмо,
"Па нас мила одгајила мајка
"На преслицу и куђељу туђу.
"Кад приспјесмо дјеца за науке,
"Одведе нас сјајну манастиру
"Под Малиско код воде Тушиме,
"И ту ђаци обадва бијасмо,
"Нешто мало књигу научисмо.
"Ђе је срећа ту је и несрећа,
"Ударише изненада Турци,
"Поробише мало и велико,
"А манастир ватром сапалише,
"А нас оба брата заробише.
"Бог нареди московску краљицу,
"Те откупи мене од Турака
"За стотину жутије дуката,
"Па ме госпа на науке дава,
"И тако ме сретна учинила.
"А срце ми распорише живо,
"Кад ме с мојим братом раставише.
"После дванаест пуније година
"Јесам чуо и казују људи
"За мог брата нејака Милана,
"Да се турског ропства избавио
"И утеко гори у планину,
"Сакупио тридесет јунака,
"Роби, пали и сијече Турке,
"И данас га аранбаша кажу
"Пред тридесет добрије јунака."
Кад то зачу аранбаша Ђаче,
Проли сузе низ бијело лице,
Па му стаде ријеч бесједити:
"А ти ли си, брате Миловане!"
Кад се браћа оба познадоше,
Руке шире, у лице се љубе,
У грозне се сузе обљеваху,
Питају се за јуначко здравље.
Све му Ђаче по истини каже,
Па сједоше рујно пити вино.
Кад се ладна напојише вина,
Онда добре коње посједоше,
Па одоше земљи Босни славној.
Кад су близу до Травника били,
Ђаче свеза брата Милована,
Па узима троструку канџију,
Ту преда се окупи јунака,
Свога брата млада Милована.
Абер стиже травничком везиру,
Ђе му иде аранбаша Ђаче
И води му жива заточника.
Који први на муштулук дођу,
Даје везир коње нековане;
А који му други долазагу,
Даје везир чоју нерезату;
Који трећи њему долазагу,
Даје везир небројено благо.
Док му стиже аранбаша Ђаче,
Сусрете га босански везиру,
Па му пружи ногу и кољено,
Да га љуби аранбаша Ђаче.
Ђаче не кће ноге ни кољена,
Но везира увати за руку,
Па га баци за се на лабуда,
И потрже сабљу од појаса,
Милу брату опростио руке.
На ма нагле сабље повадише,
Па кроз Травник нагло ударише:
Куд пролази Ђаче на лабуду,
Ту би двоја кола пролазила;
Куда Москов на коњу зекану,
И троја би кола пролазила.
Млоге земљи оборише Турке,
Утекоше здраво у Русију,
Одведоше босанског везира.
Кад краљици браћа долазила,
Краљица их даровала дивно,
Даде њима од злата челенке,
И колајне са каменом драгим,
Па да су јој највјерније слуге
У бијесну Петребуру граду.
Госпа узе рало и волове,
Па ујарми босанског везира,
Са њим оре брда и долине,
Госпа сије бијелу пшеницу.
Још да видиш московске краљице,
После га је добро оседлала,
Оседлала па га зауздала,
И заиста узјала везира,
Нек се чуди мало и велико,
Јер се Турчин тако заклињао,
Да краљицу оће оседлати.
То је било, сад се помињало,
Већ велимо да се веселимо.