Пређи на садржај

Путник (1898)

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Сморен поглед мутног ока
    Већ ми стиже бурни град,
Још два до три лака скока -
Пред капије двору моме
На коњицу лаганоме
    Дојездићу млад.

Копитом ће коњиц бити,
    Да поздрави мирни дом;
А сеја ће сузе лити
Кад отвори тешка врата,
Миле руке око врата
    Свиће брату свом.

Ах, зашто ме, надо пуста,
    Тако вараш дан и ноћ?...
Мој коњицу, гриво густа,
Скрати маха греду своме,
Јер кад дођеш двору моме,
    Ти ћеш гробу доћ...

Тамо живог срца није,
    Које жарко љуби нас, -
Празне собе тама крије;
Ту ме неће више звати
Нити братац, нити мати,
    Нити сејин глас...