Пређи на садржај

На Гламочу пукоше топови

Извор: Викизворник

* * *


[На Гламочу пукоше топови]

На Гламочу пукоше топови
Ошјекогае двјести, триста глава.
Сви су Турци здраво долазили
Само није ага Хасан ага;
Ранио се, жалосна му мајка, 5
На њему је седамнаест рана —
Ту су њега браћа оставили
Ту је њему срећа прискочила,
Наљегоше латински хећими,
Па су њему ране извидали, 10
Па га дали бану каурину —
Бан га баци на дно у тамницу.
Тавновао девет годин дана;
Кад десета настала година.
Он дозива сивога сокола: 15
„Мој соколе моје златно пејре,[1]
Хајд’ отиђи моме билу двору,
Па ти види, мој соколе сиви,
Је л’ ми узгор моја танка кула,
Је ли жива остарјела мајка, 20
Је л’ ми здраво синак Мухамеде,
Је ли ми се преудала љуба!“
Оде соко Хасан аге двору,
Кад му узгор пребијела кула,
Кад му жива остарјела мајка, 25
Кад му здраво синак Мухамеде:
Све му двори кахарли и сатли,
А љуба му шемли и весела,
Јер млада сватовима нада;
А сека му мердевине љуби: 30
„Овуда је братац находио.“
Оде соко аги Хасан аги,
Све му каже, што је и како је,
Хасан агу муке уфатише —
Кол’ко хукну, сва тавница зукну. 35
Кол’ко јекну, сва тавница звекну,
Питала га посестрима Мара:
„Што је теби, аго Хасан аго,
Или ти је нестануло пива,
Нестануло пива и једива, 40
Ил’ дебела овновине меса,
Или теби додија тавница?“
— „А, Бога ми, посестримо Маро,
Није мени нестало једива,
Ни тавница није додијала!“ 45
Све јој каже, што је и како је.
Кад то чула крчмарица Мара,
Она узе од тавнице кључе.
Па испушти агу Хасан агу —
„Хајде, аго, свом’ бијелу двору!“ 50
Оде ага свом’ бијелу двору.
Све он иде од врата до врата,
Док је своја налазио врата;
Па закуца халком на вратима.
Излазио синак Мухамеде: 55
„Ко то куца халком на вратима?“
Проговара ага Хасан ага:
„А, Бога ти, дите Мухамеде,
Хајд’ отиђи својој милој нени,
Да што даде сужњу невољнику, 60
Ја л’ за здравље твоје, ја л ненино,
Ја ли баба твога Хасан аге!“
Кад то чула Хасан аге мајка
Па се фати бедре у џепове,
И извади три жута дуката, 65
Па их спреми сужњу невољнику.
„На’ то теби, сужањ невољниче.
Ни за здравље моје, ни ненино,
Већ пре душу бабу Хасанаги!“
Кад то чуо ага Хасан ага, 70
Он не јамља жутије дуката,
Већ за руку сина Мухамеда:
„Колики си, жалосна ти мајка,
Како ће те оставити мајка —
Хоће ти се да удаје мајка!“ 75
У та доба кита и сватови.
Проговара сужањ невољниче:
„А, Бога ви, кита и еватови,
Је ли изум коња провадати,
Не би ли се сужањ откупио?“ 80
Ту им сужањ коње извадао,
Па изиђе на високу кулу,
Па он узе та'нану тамбуру;
Танко куца, танко попијева;
„Вила гниздо тица ластавица, 85
Вила га је девет годин дана,
Дође соко обори јој гниздо“...
Закукала Хасан агиница:
„Благо мени, ено аге мога!“
Ћешиле је млађане јенђије. 90
„Муч’, не вичи, сумбул удовице,
Давно ти је свијет преминуо!“
Кад у јутру јутро освануло,
Чауш викну, даулхана цикну:
„Хазур ол лах, кита и сватови, 95
Је ли хазур на коња ђевојка?“
Скочио се ага Хасан ага,
Скочио се на ноге лаг’ане,
Он устави своју милу љубу,
А даде им своју милу секу — 100
Пратио је три била сахата.
Па је туден љуби зафалио:
„Фала теби, моја вјерна љубо,
Доста си ме и чекала млада,
Чекала ме девет годин дана!“[2] 105

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. Као што се из ове ријечи види. Турци овдашњи увијек оно „Ј“ претурају пред „р“, то тако увијек говоре: пејре, којрен, Загојре, Којренић, бојре и т. д. мјесто: перје, корјен, Загорје, Корјенић. борје. Како је ово дошло не знам, ако није по аналогији: Мејра, Бајро, бајрак (ово није наша ријеч) и т. д.
  2. Ова нас пјесма у нечем потсјећа на Одисеја.

Извор

Босанска вила, година ХVII, број 8, Сарајево, 30. април 1902, стр. 154-156.