0001 Уранио Краљевићу Марко
0002 Од Вечина мала Вучитрна
0003 На бербере да обрије браду.
0004 Два га мију, а два браду брију,
0005 Нађоше му седам седи длака,
0006 Три у глави, четири у бради,
0007 Па бербери њему беседили:
0008 ”Ој Бога ти, Краљевићу Марко,
0009 ”Море Марко, већ си остарио,
0010 ”И Шарцу си коњу отешчао,
0011 ”Не мож’ цару крајину чувати. ”
0012 Иде Марко гњиван невесео,
0013 Шарцу коњу вођу отпустио,
0014 Бело перје стрмо оборио.
0015 Сусрете га стриче Владимире,
0016 Па му Божју помоћ називао:
0017 ”Божја т’ помоћ, Краљевићу Марко! ”
0018 Ал’ беседи Краљевићу Марко:
0019 ”Здраво да си, стриче Владимире! ”
0020 Још га пита стриче Владимире:
0021 ”Мој синовче, Краљевићу Марко,
0022 ”Што си тако гњиван невесео? ”
0023 Одговара Краљевићу Марко:
0024 ”Ја ураних на хитре бербере
0025 ”Од Вечина мала Вучитрна,
0026 ”На бербере да обријем браду,
0027 ”Два ме мију, два ми браду брију,
0028 ”Нађоше ми седам седи длака,
0029 ”Три у глави четири у бради,
0030 ”Па бербери мени беседили:
0031 ”Море Марко, већ си остарио,
0032 ”И Шарцу си коњу отешчао,
0033 ”Не мож’ цару крајину чувати. ”
0034 Насмија се стриче Владимире:
0035 ”Не будали, Краљевићу Марко,
0036 ”Када твоју довиели мајку,
0037 ”Онда ми је тридест лета било
0038 ”А од онда тридест и четири,
0039 ”Па још могу крајину чувати.”
Извор
Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање. Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.
