Кад засија месец бледи
Врх развала старих, сêди',
Из вечности мирног стана
Дух се буди прошлих дана.
И кô зрачак посред тмине
Он се небу хитро вине,
И по ноћи, пуних груди,
Недогледом немо блуди.
И кад рујна зора сване,
Над светом му суза кане,―
И стресајућ' боно главом
Растаје се с кратком јавом.
Извор
Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910, стр. 9
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Митровић, умро 1907, пре 117 година.