Пређи на садржај

Двије вјеридбе

Извор: Викизворник
Двије вјеридбе
Писац: Јован Сундечић



* * *


        Двије вјеридбе
             (Балада)

                                    La virtu guida costanti
                                    A la tomba i casti amori."
                                    A G. Parini.


Расла мала Цмиљкица
   При мајчину њедру ;
   Раста' мали Радоје
   Уз мајчину бедру.

      Мираш — отац Радојев
   С Турцима у рату
   Заволио Лабуда,
   Цмиљкинога тату;

      Па да тврђе њихово
   Пријатељство буде,
   И да један другоме
   Вазда срећу жуде:

      Мираш — свога Радоја
   Вјерио за Цмилу,
   Лабудову ћеркицу
   Љепушну ка' вилу. —

      Тако исто очеви
   Војина и Зорке
   Један другом помогли
   У часове горке:

      Па за малог Војина
   Запросио Станко
   Малу Зору, — коју му
   Дао отац Јанко. —

      И узраста' Радоје
   Дика свега села;
   И узрасла Цмиљкица
   Као вита јела:

      А ни знао Радоје
   За вјеридбу ишта,
   Нити знала Цмиљкица
   О том нигдје ништа. —

      Па и Војин постао
   Момком, — Боже теби! . . .
   А ни Зори премице
   Ласно наша' не би:

      Те и они не знали,.
   Да вјерени бјеше
   На сисама мајкама,
   Ка' им оци хтјеше. —

      Па Радоје загледа'
   Крај оваца Зору,
   Када с оцем ишао
   Њекуда у гору...

      Зора му освојила
   Сваку срца зеру,
   Па јој момак обета'
   Своју тврду вјеру.

      А на чесми Цмиљкицу
   Застануо Војко,
   Па јој река': „Моја си
   По данас, дјевојко! ..."

      Цмиљка се осмјехнула,
   Па му руку дала:
   „„Твоја или ничија,
   Ма и умр'јет знала!""

      За Зору би Радоје,
   А за њега она:
   Одрекли се златнога
   Царевога трона ....

      Тако Цмиљку, Војина
   Не би на св'јет мога'
   Нико већ разлучити
   Сјем јединог Бога. —

      Ал' што оци склопили,
   Ко то може скршит? ...
   На длаку се њихова
   Свака мора свршит ...

      Већ се свадбе спремале,
   Те су стопро тада
   Оба момка дознала,
   Ком је која млада;

      А и мајке цурама
   Ту откриле тајну,
   Брачног жица сликајућ'
   Милину им бајну.

      Момци се запањили:
   Препукла им срца;
   А цуре се следиле,
   Ка' два хладна мрца.

      Ал' оцима не смио,
   Да ко б'јеле шане
   И у супрот њиховим
   Вољама да стане;

      Што су они казали,
   То је закон дјеци,
   Као да су рекли им
   Сами с неба свеци ....

      Одмах иза божије
   Њихова се слуша,
   Да се дјеци иначе
   Не огр'јеши душа. —

      Сватови се скупили:
   Све је већ у реду,
   Да под в'јенце у цркву
   Младенце поведу.

      Разл'јега се пуцњаве
   И сватовкâ јека:
   Поп у св'јетлој одежди
   Већ у храму чека;

      Ал' нестало момака,
   И нестало момâ
   Из она сва четири
   Пирујућа дома ....

      Камо!? ... гдје су!? куда су!?...
   Свуда пукла граја:
   Па потрага макнула
   На сва четир' краја. —

      Дуго, дуго тражили ....
   Па нашли најзада
   Код оваца у пољу
   Покрај Зоре — Рада:

      По долини пружене,
   Ка' да санак снију;
   Ал' ножевим продрта
   Срца им не бију. —

      И до Цмиље — Војина
   Нашли близу чесме :
   Леже, — као да су их
   Унихале пјесме;

      Ал' им зрњем пушчаним
   Простр'јељене груди,
   Па их нико не мога'
   Више да пробуди.

      Мјесто колâ, сватовкâ,
   Свуд зап' јевке јече:
   За онаком младости
   Сваког срце пече ....

      Мјесто свирке радосне
   Прикуцкује звоно,
   И по селу разноси
   Већу сјету оно.

      На четверо носила
   Од букова коља
   Прекривене струкама
   Носе преко поља

      Злосутучне младенце;
   Све се слегло село:
   Па пред црквом свештеник.
   Чита им оп'јело.

      Међу тијем издубли
   Два широка гроба
   Ускрај друма великог
   Успоредо оба;

      Па у један спустили
   Са Радојем Зорку,
   А у други — с Војином
   Цмиљу вилогорку.

      И крст вељи ставили
   Поврх тих гробова,
   Извајали на њему
   Ова тужна слова:

      „Овдје леже миодрази,
   Које љубав спрела:
   А вјера их свјерована
   У гробове свела." —



Извори

  • Јован Сундечић: Изабране пјесме, Матица хрватска, Загреб, 1889, страна 78-84.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Сундечић, умро 1900, пре 124 године.